Sahrana u Prištini

Devetog maja centrom Prištine preko razglasa glasno se čula laka klavirska muzika... Slavili su Dan Evrope. Nekada su slavili dan pobede nad fašizmom. Iz zgrade u samom centru grada četiri sredovečna muškarca iznose kovčeg sa telom Olivere Jočić, jedne od trideset preostalih žitelja Srba u ovome gradu. Mladi Albanci u grupicama, valjda iznenađeni, slikaju mobilnim telefonima. Dok se za pogrebnim automobilom lagano formira kolona koju čine kombi Raško-prizrenske eparhije i četiri automobila, muzika se i dalje čuje.

Olivera Jočić je svih sedamdeset osam godina proživela u Prištini. Mnogo je muke i neprijatnosti doživela u proteklih dvanaest, ali ni jednog trenutka nije pomislila da napusti svoj grad i grob svoga supruga Ace koji je umro uoči bombardovanja. Sestre su je ubeđivale, to potvrđuje i dve godine mlađa sestra Ljubica koja je iz Beograda došla na sahranu. Sa autobuske stanice došla je pešice, a torbe joj je nosio i doveo je do zgrade nepoznati Albanac. Znala je jedino da je Kolegijum kantorum, nekada poznati prištinski hor, pored sestrine zgrade.

Sestru sahranjuje i osamdesetdvogodišnja Nada koja je poslednjih nekoliko godina negovala i dvorila nepokretnu Oliveru. Žene iz Prištine vode dve starice i pomažu im da prođu kroz gusto rastinje, bombama izrovane staze, preko polomljenih spomenika. Teško su prošli i muškarci sa kovčegom. Snežana ispred povorke nosi krst. Milijana i Vera nose cveće. Njih dve su i proteklu noć probdele pored pokojnice, takav je običaj. Milijana je svojoj kući otišla u tri posle ponoći jer ima stare i bolesne roditelje. Smrt je konstatovala albanska ekipa hitne pomoći. Ujutru je dolazila i doktorka Slavica.

 Grob Jočića nalazi se nekako na kraju, izdvojeno, pa ovo poslednje putovanje izgleda dugo. I dostojanstveno je, uprkos svemu. Dan je lep, bokori jorgovana nabujali su divlje kao i drugo zelenilo. Sveštenik Darko pošto je održao opelo u stanu, predvodi povorku od preko dvadesetoro ljudi. Doduše, u mantiji je dok peva i kadi, ali na ulici, dok vozi, običan je mladi čovek u trenerci. „Tako je bolje“, jednostavno kaže. Ilija prislužuje. Raku su iskopali Albanci. Sve je plaćeno pogrebniku i imalo je sve, od peškira za muškarce koji nose pokojnicu, do krsta i crnine. Žene su ponele sve što treba –od žita i rakije do vode da se operu ruke. Pripremile su sofru u stanu. Bolesna prijateljica, Turkinja, ostala je u stanu da kuća bude otvorena. Komšinica Albanka bila je na usluzi, a donela je i teglu turšije za posluženje.

Vrata na stanu bila su otvorena čitav dan. Ironično je sećanje na protekle dane i godine, kada bi posetioci morali dugo da zvone i lupaju, da glasno kažu ko su, a potom se čuje jaka reza, jedna pa druga, potom ključ, jedan pa drugi i na kraju se pojavi starica.

A stan udoban i uredan. Zaustavljeno vreme. Na zidovima tepete iz ranih sedamdesetih. Gobleni, knjige i heklane šustikle, mekane fotelje, fotografije i ikone, topao su dekor u stanu gde se ništa nije menjalo, osim okruženja. Ulaz, reklo bi se, nije opran koliko zgrada postoji. Masna cokla ispisana ili otpala. Teraco stepenište izlupano i prljavo. Nadstrešnica nad ulazom prekrivena kesama i raznom ambalažom. Kontejner bi se mogao napuniti.

Kada je narod počeo da se razilazi, ostalo je neizgovoreno pitanje kako će dalje živeti sama starica Nada.

*Pisac iz Gračanice