Srbija na vezi
Serija „Vreme televizije” u kojoj se Radio-televizija Srbije bavi sopstvenom prošlošću, prešla je već šezdesetak epizoda i stigla do poslednjih godina prošlog veka, odnosno do kraja četvrte od ukupno pet decenija ove interne istorije. Upravo ta traumatična epoha devedesetih, prepuna iskušenja za zemlju i ljude, bila je izazovna i za televiziju i ispostavila se kao najproblematičniji i najsporniji period njene delatnosti.
No, kao i ceo ovaj ambiciozni, zamašni i temeljito pripremljen poduhvat, sa dr Miodragom Savićevićem na čelu autorske ekipe, i ovo vreme prikazano je s objektivnošću, odmerenim kritičkim tonom i uvidom u širi državni, društveni, idejni kontekst. Tako je izdvojenim podsećanjem na pojedine programske segmente, na delatnost dokumentarne, kulturne i ostalih redakcija, odnosno na emisije van dnevno-informativne sfere, pokazano da je i tada bilo delova sa očuvanim visokim profesionalnim standardima i etičkim normama.
U pogledu na „grehe prošlosti” ništa se ovde nije krilo, prepušteno zapažanjima, sećanjima i tumačenjima neposrednih aktera. Serija je, naime, zamišljena tako da predoči pogled iznutra, da u njoj govore novinari, urednici i rukovodioci Televizije Beograd, odnosno RTS-a. To joj je dalo vrednost svedočenja iz prve ruke, uz obilje vizuelnog materijala kao neophodnu potporu svakom ovakvom vremeplovu.
Za neki drugi, ili drugačiji, pregled karakteristika i ocenu opšteg medijskog učinka Radio-televizije Srbije toga doba pobrinuće se, možda, neke druge institucije, istraživači, analitičari. Zainteresovanih za to ima.
Uvek bi, međutim, bilo korisno da se mogu prikupiti i sistematizovati mišljenja gledalaca, da se ima što određeniji, jasniji stav onih kojima su TV sadržaji i namenjeni.
U prigodnoj emisiji Nikoline Milatović Popović povodom dvadesetogodišnjice Satelitskog programa RTS-a nije se direktno čuo nijedan glas iz dijaspore, ali se mora verovati saradničkom timu da je ovakva mogućnost za naše ljude u svetu da budu na vezi s maticom njima draga i dragocena. I ta veza se, teških devedesetih, kidala tuđom voljom i nasilništvom spolja, ali se ponovo uspostavljala. Lepša i bolja – takođe treba verovati.
Šta i kako ubuduće da se radi valja pitati prvenstveno gledaoce, jer smisao Satelitskog programa i jeste da ide u susret potrebama i željama dijaspore. Od nje se, uopšte uzev, stalno nešto očekuje: rodbina – devizne doznake, država – investicije, televizija – glasove za „Pesmu Evrovizije”...
A ko prima – red je i da daje.