Regionalna bajka

Ovaj tekst pišem po povratku iz Zrenjanina, gde je nagrada za moderni umetnički senzibilitet, nazvana po zanemarenom eruditi Todoru Manojloviću, dodeljena piscu i slikaru Mileti Prodanoviću. Nagrada stiže u vreme kad Mileta slavi trideset godina umetničkog rada, i nakon sjajnog romana „Ultramarin” koji nije dobio nijednu od trista književnih nagrada.

Svaka priča o Novom Sadu mogla bi da počne kao regionalna bajka o probijanju fronta učmalosti. Možda je zrenjaninska kandidatura za prestonicu kulture tek regionalna bajka o banatskimvetrovimakojisupokrenulibanatskevetrenjače, alimožda je i važan pokušaj da se probije frontučmalosti. Taj projekat pokreće želja da se raspršipredrasudaouspavanomvojvođanskomgradu.

A u Novom Sadu nije uspavana ni edicija „Prva knjiga” Matice srpske, ni časopis „Scena” koji srpskoj drami obezbeđuje postojanu reputaciju i recepciju u Evropi, ni Matičini zbornici za književnost i jezik i filologiju i lingvistiku. U svaki od tih projekata srećno je udenut po neki Beograđanin.

Budućnost novosadske kulture je pokušaj pisanja regionalne bajke: u nemogućem trouglu između tri B (Beograd–Beč–Budimpešta), Novi Sad bi svoj identitet morao da zasnuje na idealnom balansu tri toponima. Umesto toga, prekogranični gradovi su pod trajnom ideološkom sumnjom, dok se od prestonice preuzima samo poza bahatog samozadovoljstva poznata kao „beogradski šarm” – a to je poza koju neretko zameram svom suprugu Beograđaninu, trenutno trajno naseljenom u Novom Sadu.

Ako se Novom Sadu ne dopušta da bude ono što jeste, on će biti ono što može: za početak, potražiće „b” na koje bi najviše da liči.

*Profesorka Univerziteta u Novom Sadu