Više od igre, manje od politike

Mir, mir, mir, niko nije kriv. Tako se mire dečica, s tim da se, dok pevaju pesmicu, drže prstićima. I treneri i kapiteni Partizana i Vojvodine su se pomirili. Umesto za ruke, držali su se za pehar pobednika fudbalskog kupa, s tim da nisu pevali dečju pesmu mira iz vrtića, već su izdeklamovali tekst o sportskom dostojanstvu, očuvanju ugleda srpskog fudbala, a bilo je tu još nekoliko pokajničkih fraza o ljubavi iz prošlosti, koja će tek da se razbukti u budućnosti.

I vođa navijača Partizana je izgledao kao dečkić iz vrtića koji je pola sata proveo u ćošku, kada je obećao da „jug” više nikada neće pevati pesme protiv Mađara, pa još napomenuo da „grobari” protiv Mađara i drugih nacija nemaju ama baš ništa.

I, stvarno, nikom ništa. Navijači se zalažu za multietničnost i stadionsku toleranciju, a Tomislav Karadžić je još na funkciji predsednika FSS-a. Ako ga vidite da ide zajedno u grad spredsednikom Vojvodine Ratkom Buturovićem, ubediće vas da ste sve sanjali. Da nije bilo onog skandala sa suđenjem, da navijači Vojvodine predvođeni Buturovićem nisu ubeđivali svoje igrače da napuste teren, već su dvadesetak minuta pričali o životu. Da navijači Partizana nisu vređali protivnike deleći ih tačno na pola, na Mađare i ustaše. Navijači Partizana će vas onda ubeđivati da tu pesmicu nisu pevali Vojvođanima, nego jednom od svojih bivših vođa, koji je promenio tribine pa je sada u „Firmi” kod Buturovića. Zaboraviće se i da je vojvođanski premijer Bojan Pajtić dan kasnije primio delegaciju FK Vojvodina i da to nije bila politička poruka, nego je imao slobodan dan kada obično prima fudbalere i s njima menja zastavice i dresove.

(/slika2)Sportska javnost je onaj nepriznati gol i onaj nedosuđeni penalza Vojvodinu, a da je bila pljačka, bila je, analizirala zavisno od svojih klupskih simpatija, ali se sve vreme spekulisalo igrama ispod fudbalske trave. Tako je nepriznati gol upoređivan sa nadležnostima pokrajine, nedosuđeni penal sa sporom decentralizacijom države, spekulisalo se čak da je Tole Karadžić pehar zapravo trebalo da preda Nenadu Čanku, jer je on pravi pobednik, ali politizacija jedne utakmice zapravo govori koliko je ona istovremeno besmislena i opasna. Šta ako, daj bože, ožive Radnički iz Kragujevca, ili njegov slavni imenjak iz Niša, pa ih u Beogradu sudija opljačka? Hoće li tražiti autonomiju Šumadije ili južne pruge? Ili će Zvezda tražiti da se otcepi, zajedno s Marakanom, i otvoriti kancelariju u Briselu?

Zato je Milka Puzigaća, direktorka agencije „Skan”, u pravu kada kaže da odnosi Beograda i Novog Sada nemaju nikakve veze sa dešavanjima na fudbalskim utakmicama, ali da je indikativno da se o pitanjima nadležnosti Vojvodine u javnosti može najviše čuti u nekim incidentnim situacijama.

I Nenad Čanak se protivi teoriji da je on trebalo da primi pehar.

– Ja sam najveći protivnik separatističkih ideja u Vojvodini. Mogao je pehar da preda bilo kom fašisti, jer bilo kakva ideja o nezavisnoj državi Vojvodini, koja bi počela da se artikuliše u političkom i akcionom smislu, samo bi otvorila Pandorinu kutiju beskonačnih trzavica, nesigurnosti i nasilja i išlo u korist samo zagovornika čvrstorukaške centralističke politike. Kao iskreni autonomaš i antifašista se tome najiskrenije suprotstavljam već 20 godina – kaže Čanak, ali obećava da će svoju stari refren „čiji su naši novci” proširiti novim pitanjima: „čija je naša liga i čiji je naš fudbal”.

Analitičar Đorđe Vukadinovićzastupa drugačiju tezu.

Da se ne zna šta je gore: kada se odnosi Beograda i Novog Sada dramatizuju, i predstavljaju gorim nego što jesu, ili kada se pak svesno problemi minimalizuju, prećutkuju i guraju pod tepih.

– U tom smislu, utakmica je poslužila dvojako: s jedne strane se šalje poruka kako je to uobičajena stvar i da je treba ostaviti u okvirima sportskog skandala, koji tobože nema veze s politikom, a s druge strane, stvar se naduvava – ukazuje Vukadinović.

(/slika3)Istina je ovog puta, kao i najčešće, negde između. Za Vukadinovića to nije stvar samo sporta, huliganstva i nameštaljki, jer da je tako, „ne bi Pajtić sutradan primao delegaciju FK Vojvodina i ne bi jedna politička stranka iz vladajuće koalicije izdavala gnevna saopštenja”.

Druga važna stvar za Vukadinovića, a to je „sigurno više od igre i prljavštine kojih su naš fudbal i sport prepuni”, jeste da oni koji hoće da stvar zamešetare sede i u Beogradu i Novom Sadu. S tim što, kad se već prave asocijacije s „Maksimirom”, treba skrenuti na čitav niz suštinskih razlika. Počev od one da je ovde reč o suštini o unutar srpskom sportsko-političkom sukobu.

– Odnosi između klubova i navijača spadaju među najmanje opterećujuće stvari na relaciji Beograd i Novi Sad, a da ne govorimo o činjenici da i u Novom Sadu, a pogotovo u Vojvodini, ima nekoliko puta više navijača Zvezde i Partizana nego Vojvodine. Mnogo veći problem su hronične rasprave oko para i imovine, zatim, „državotvorne“ i kripto-separatističke ambicije jednog segmenta politike i javnosti u pokrajini, koji su dodatno razbuktane nakon usvajanja statuta. A ništa od toga nema veze sa sportsko-navijačkim okršajima, već sa nekim drugim igrama koje se vode daleko van fudbalskih terena, pa čak i van Srbije – smatra Vukadinović.

Milka Puzigaća, međutim, podseća da je Vojvodina prešla put od jednog od najrazvijenijih delova Jugoslavije u vreme kad je imala znatno veće nadležnosti, do nerazvijenog delaSrbije. Otuda nju ne iznenađuje nalaz istraživanja po kojima sa rastom osećanja siromaštva raste nezadovoljstvo nadležnostima Vojvodine i sporošću vraćanja imovine Pokrajini i opštinama.

I to je dokaz da muke svakodnevice iritiraju više od lošeg suđenja i prepucavanja sa tribina.

Aleksandar Apostolovski

-----------------------------------------------------------

Pristojna autonomija

Ekonomski analitičar Dimitrije Boarov smatra da bi tužna bila ta Srbija kojoj bi Vojvodina bila neprijatelj. – Vojvođani ne vide i nikada svoju budućnost nisu videli van Srbije. Ali Vojvodina kao jedna istorijska pokrajina, ne u formalnom smislu istorijska, već u suštinskom – kao ideja Vojvodine, povezana sa specifičnim ekonomskim interesima i specifičnim civilizacijskim interesima, u koje spada kultura življenja u nacionalnoj raznolikosti – podrazumeva pristojan autonomni status u Srbiji – kaže Boarov.

-------------------------------------------------------------

Centralna Srbija prestigla Vojvodinu

„Po podacima Republičkog zavoda za statistiku, Vojvodina je 2000. godine imala društveni proizvod po stanovniku od 50.059 dinara, što je bilo iznad proseka Srbije (40.711 dinara) i znatno više od proseka Centralne Srbije (37.493). Šta se desilo u međuvremenu? Donet je Omnibus zakon o prenosu dela nadležnosti, ali ne bez tenzija, organizovan je dvodnevni referendum za donošenje novog ustava, koji je većina građana Vojvodine bojkotovala, a da se niko ozbiljno posle toga nije pozabavio analizom zašto se to desilo”, kaže Milka Puzigaća, direktorka agencije „Skan”.

„Epilog decenije je najslikovitije izražen kroz preliminarne pokazatelje Republičkog zavoda za statistiku za 2009. godinu, po kojima je BDP Vojvodine niži od proseka Srbije za 4,8 odsto, a čak 7 odsto ispod BDP centralne Srbije – dok je BDP Beograda skoro duplo veći od BDP Vojvodine”, ističe Puzigaća.