Strategija ovce

Ponekad je jako zabavno slušati obrazloženja prvog ministra srpske vlade. Ne može se pojmiti šta je u njegovom javnom stavu preče: surovi realizam ili apstraktni optimizam. Ali rezultati srpske ekonomije i snaga dinara u tome ne mogu se ni naslutiti u premijerovim bajkama niti u guvernerovim akademskim esejima.

Juče sam na mirijevskoj pijaci čuo najsažetiju analizu našeg posrtanja, da ne kažem sunovrata. Starica, koja je pazarila vezu zelenog povrća reče: „ Dinar je mnogo jak, ubi nas...!” To je rekla više za sebe, ne mareći da li je još neko od pijačnih mušterija sluša.

U pokušaju da se našem siromaštvu vidi kraj ponovo smo se našli pod sečivom ekonomske inverzije i logike koja izgleda važi jedino ovde. Ministri i njihovi izaslanici lepo nas obaveštavaju: jačanje dinara moralo bi da obara cene. Ali ih ne obara nego ih diže, jer trgovci kalkulišu „psihološki fenomen”, to jest očekivanja da će evro ponovo rasti.

Ta špekulativna projekcija nas ubija, kako reče baba, nezavisno od snage domaće valute. Tako da će pokušaj jedne laičke ekonomske ekspertize ovde biti sveden na ubogi život kao takav. Dakle, šta nam sve rade oni koji neizbežno obećavaju da je pitanje časa kada će nam biti bolje. Oni su toliko bezočni da idu i korak dalje: ubeđuju nas kako nam je već jako dobro, ali mi to još ne znamo.

Igre sa cenama goriva uvredljive su za zdrav razum. Mogao bi na ovom mestu da bude ubačen jedan slogan, kao parafraza pivske reklame: Vozači znaju zašto! Znaju svi, ne samo vozači. Za najgori benzin u regionu plaćamo najviše. Mogući odgovor, koji stiže iz vladinih kabineta, već smo čuli: kome je skupo – ne mora da vozi! Zamislite, to je sasvim tačno. Ali cinična preporuka se tiče osnovnih sloboda i navika i civilizacijskih dostignuća. Tako bezobraznu poruku svojim biračima neće uputiti nijedna vlast kojoj je stalo do bilo čega, osim do vlasti kao takve.

U osnovi ove basne sa ljudskim likovima piše da je državna kasa uglavnom prazna i da vlada rado poseže za enormnim dažbinama koje idu na grbaču potrošača, u ovom slučaju vozača. Beše se digla galama oko kriminalne i potrošnje para iz budžeta, bez razuma i kontrole, pa ništa. Vuk jeste sit, ali ovce nisu na broju. Strategija ovce u srpskom slučaju jeste da su one krotke preko svake mere. Šišanje se podrazumeva. Nema nijedne koja bi beknula tako glasno, da se vuk bar štrecne! Srpska aska nema odgovor, niti pokušava da objasni bar sebi i sabraći sa jeftinom vunom, ko to muti vodu!

Jedan nedeljnik objavljuje feljton kako su silne milijarde dolara, koje su posle 2000. došle u Srbiju jednostavno nestale. Pljačka je izvedena u stilu Dejvida Koperfilda. Bilo je i nema više.

Neka to bude posao za borce protiv organizovanog kriminala, u akciji koju je onako silno najavio predsednik Tadić, a u tome mu pomaže Miki Rakić. Ali gorivo će podići cenu svemu što se jede, ne samo luksuzu da se putuje. Šta se dogodilo? Pa, ništa. Samo smo primili k znanju, i tu ne može biti kraj. Za desetak dana ponovo će „skočiti cena derivata”, a „u skladu sa trendovima na svetskom tržištu”. Dobro, čak i da ne znamo kakvi su planetarni trendovi, u komšiluku benzin i dizel gorivo pojeftinjuju.

Koliko sam uspeo da zapamtim, i Srbija ima nekakvo kržljavo udruženje (ugroženih) potrošača. Jedno vreme se javljao njihov predsednik pa je zaćutao. Ako je neko zaboravio, italijanske vlade su padale zbog poskupljenja vitalnih proizvoda od par lira. Naši potrošači pristaju na sve, nešto iz letargije, više iz osećanja nemoći i uzaludnosti borbe protiv vodeničara Save Savanovića.

Gledali smo političku paradu SNS-a i tragikomičnu dehidraciju njihovog vođe. Program te grupe ljudi je ovakav: kad mi dođemo na vlast, u Srbiji će biti bolje. Možda Toma Nikolić ima bolji model za ignorisanje stvarnosti nego ovi na vlasti. Najgore je što srpsko biračko telo nema veliki izbor. Biraće između ovih koji neguju svoju udobnost u sferi iluzija i onih koji zaista nemaju šta da ponude, osim virtualnih vrednosti, koje je davno obrastao korov: poštenu vlast u Srbiji. A na vlasti su već bili, to se ne zaboravlja.

Autoru ovih redova nije na umu da negira postojanje časnih ljudi koji bi vodili poslove u Srbiji u korist svojih birača. Ali oni tek treba da se pojave, negde u međuprostoru između nejasne levice i kostimiranog desnog centra. Nikako ne treba žaliti što srpski „benzinici” spremaju sopstveni izborni poraz. Ali i ona baka na pijaci i ostali siromasi znaju da je teško preživeti njihove opite nad strpljenjem nacije. Za početak mentalnog i svakog oporavka, nama nisu potrebni stiropori i uvrnuta logika podgojene vladajuće oligarhije. Potrebno je bar malo, sasvim malo poštovanje kolektivne inteligencije naroda.