Mafijaška poema

Mada se poslednjih godina moglo činiti da je džin američkog filma pomalo uspavan, novim filmskim delom "Dvostruka igra" (u originalu "The Departed") Martin Skorseze je jasno pokazao da je i te kako živahan i dalje spreman na velike akcije.
Iako "Dvostruka igra" ne spada u sam vrh njegovih najboljih filmova, reč je o rasnom "krimiću" koji je, iako predugačak (152 minuta), napet i nepredvidiv do same odjavne špice. Ovo je i svojevrsna "mafijaška poema" koju Skorseze gradi, činjenica je – naširoko i nadugačko, ali i veoma pregledno i sigurno, držeći čvrsto u rukama sve konce srazmerno, složene priče koja se u celini može doživeti i kao velika alegorija. I to ona o nepopravljivo poremećenim vrednostima savremene civilizacije u kojoj više niko ne zna šta je pravda a šta nije, ko su dobri a ko loši momci.

Tanke niti između dobra i zla odavno su pokidane, a Skorsezeov film nudi jedno od mogućih objašnjenja kako se i zašto to moglo dogoditi, i to kroz storiju smeštenu u Bostonu. U najkraćem: tamo je "pre nekoliko godina" jedan od najvećih gradskih kriminalaca Frenk Kostelo (Džek Nikolson i njegova prva saradnja sa Skorsezeom) smestio "krticu" u policijske redove (Mat Dejmon), ne sluteći da je policija to isto učinila njemu (policijska "krtica" je odličan Leonardo di Kaprio). I jedni i drugi pokušavaju da otkriju ko je među njima njima izdajnik i špijun i u takvoj igri nema ni trunke morala. Ima surovosti...

Zanimljivo je da je ovaj Skorsezeov film zapravo prerada furioznog hongonškog krimića "Unutrašnji poslovi" Endrjua Lua i Alena Maka iz 2002. godine, sa Tonijem Leungom u glavnoj ulozi. Za adaptaciju otkupljenog scenarija bio je zadužen Vilijam Monahan, čije su intervencije uglavnom u "peglanju" vremenskih skokova i elipsi koje su postojale u originalu, u linearnu priču koja ipak zbog toga nije izgubila na složenosti.

Za razliku od hongkonškog originala, u kojem je vizuelni košmar bio dodatno pojačan stilizovanom fotografijom i scenografijom, Skorsezeov film nudi atmosfersku fotografiju (Majkl Bolhaus) koja budi sećanja na neka od njegovih prethodnih dela, recimo, na "Opasne ulice", "Taksistu", a ponajviše na "Dobre momke". Atmosfera nesigurnih ulica, pustih predgrađa i opskurnih likova izvan zakona, ali ne i izvan života, osvetljenih jeftinim neonskim svetlima, sugeriše na svesno posezanje autora za ikonografijom rasnih krimića iz zlatnog doba američkog filma.

Osnovni ton filmu daju uverljiva rečitost i gluma velikih, muških američkih zvezda, koje su svojim pojedinačnim, ali i ansambl kreacijama, nadmašile samu priču. Osim što je Skorsezeu oduvek bio važan što precizniji izbor glumaca, ne manje bitna bila mu je i upotreba muzike u filmu. Svoju mafijašku poemu obojio je tonovima muzike koja se kreće od "Rolingstonsa", šlagera Petsi Klajn, do Donicetijevih arija, a takav miks je iznenađujuće funkcionalan.

Dakle, pred bioskopskim gledaocem je solidan Skorsezeov film. Sva previsoka očekivanja ostavite pred vratima.