Srbija kao Svazilend

Uz Novaka Đokovića, vetar u leđa celoj naciji poslednjih nedelja daju i uspesi studenata Univerziteta u Beogradu. Svaka čast ovim mladim pametnim glavama, „Politika” o njima redovno izveštava, ali oni su „kap u moru” koju će političari iskoristiti za slikanje i priče „o Srbiji kao zemlji mladih Ajnštajna”. Siti obećanja i gladni rada i boljih uslova, oni će kada u njih ne budu uperena svetla televizijskih kamera najverovatnije završiti na nekom prestižnom svetskom institutu ili u kompaniji.

Obrazovanje je „poslednja rupa na svirali”, narodski rečeno, iako su čak i najosnovniji statistički podaci takvi da zvono na uzbunu treba da zvoni 24 časa u Skupštini Srbije. Obećavano je svašta, a kada je trebalo odrešiti kesu, argument je bio da je prioritet nešto drugo. Jedan od najvećih autoriteta u obrazovanju dr Ivan Ivić čak tvrdi da je 51 odsto naše nacije funkcionalno nepismeno dok istovremeno razvijene evropske zemlje imaju kao svoj prioritetan cilj 40 odsto visokoobrazovanog stanovništva.

Evo još malo statistike:

– iako je osnovna škola već više od pola veka obavezna za sve stanovnike u Srbiji, ipak oko 1,5 miliona građana nema osnovno obrazovanje, a još toliko nije uspelo da dobije diplomu srednje škole

– Srbija ima od 6,5 do 12 odsto visokoobrazovanih (zavisi da li se računaju i diplome viših škola)

– oko pet odsto dece nikada ne krene u prvi razred, a od pet do osam odsto đaka ne upiše srednju školu

– 80 odsto prvaka kaže da voli školu, a isto toliko osmaka da je mrzi

– prema poslednjim PISA rezultatima, 34 odsto petnaestogodišnjaka je funkcionalno nepismeno

– Srbija po odlivu mozgova zauzima 136. mesto od 139. zemalja sveta, u rangu je sa Svazilendom, Lesotom i Kirgizijom.

Sa ovakvom statistikom nećemo nigde stići, čak i pod pretpostavkom da će većina ovih podataka biti nešto bolja posle novog popisa stanovništva. Naravno da nije realno da Srbija skoči sa tih šest do 12 odsto na magičnih 40 visokoobrazovanih niti da to znači da je potrebno da se štancuju diplome. Za početak, podizanje obrazovnog nivoa nacije mora da se svrsta na listu državnih prioriteta, da se završi strategija obrazovanja i da se pare umesto na izradu raznih sajtova usmere na deficitarne i škole i fakultete budućnosti, na one koji žele da uče i na one koje ne bismo smeli da pustimo da odu. Šta god uradili, bitno je da se postavi neki cilj, koji će obavezati vrh zemlje bez obzira na to ko dobije mandat na izborima. Krajnje je vreme da se omiljena fraza „da je budućnost u školskim klupama” dokaže i na delu. Jer gospodo političari, profesori, preduzetnici... na tržištu radne snage za 10 ili 20 godina, s Fincima i Kinezima, koji trenutno ostvaruju najbolje obrazovne rezultate, boriće se i vaša deca i vaši unuci. Pokušajte tada da im objasnite zašto se za nauku 2010. godine izdvajalo 0,3 odsto bruto društvenog proizvoda, koliko je država trošila i na 250 poslanika u Skupštini Srbije.