Evropski interesi u kućnom pritvoru

Za razliku od mesta generalnog sekretara Ujedinjenih nacija , za koje se još od 1981. godine evropske zemlje ne bore previše, pozicija izvršnog direktora Međunarodnog monetarnog fonda za Evropu nije samo fotelja tradicionalno rezervisana za Evropljanina, već proteklih godina i pitanje opstanka ekonomsko-finansijskog braka evropskih naroda.

Pitanje ko će naslediti Dominika Stros-Kana na mestu prvog čoveka MMF-a trenutno je jedna od izuzetno važnih dilema u Evropskoj uniji, budući da upravo ova međunarodna finansijska institucija u proteklih nekoliko godina poprilično utiče na finansijsku stabilnost Evrope.

Nemačka kancelarka Angela Merkel je rekla da Evropljani insistiraju da „njihov čovek” bude na čelu MMF-a zbog problema u evrozoni, ali zapravo se ta izjava čini kao svojevrsni eufemizam za pravi razlog – novac. I to nemali novac, već desetine milijardi dolara koje mogu da budu presudne za održanje evrozone, ali i cele Evropske unije.

Koliko je Evropi od izbijanja globalne ekonomske i finansijske krize značajan MMF, najbolje oslikavaju rezultati rada Stros-Kana, koji trenutno u kućnom pritvoru čeka proces za navodno počinjeno seksualno zlostavljanje. Kada je krajem 2007. Stros-Kan imenovan za izvršnog direktora MMF-a, ova institucija je bila praktično relativno nevažan međunarodni fond koji je državama pružao podršku za održanje budžetske stabilnosti, pri čemu je ukupan obim datih kredita MMF-a iznosio oko deset milijardi dolara.

Usled globalne krize „nepopravljivi francuski ljubavnik” uspeo je da ubedi zemlje članice da praktično drastično povećaju kreditiranje posrnulih ekonomija, pri čemu je dve trećine odobrenih kredita otišlo upravo u zemlje EU. Zemlje članice MMF-a su 2009. odobrile Stros-Kanu ukupni kapacitet od vrtoglavih 750 milijardi dolara, tako da Evropa zaista ima zašto da se pomuči u lobiranju da „njen čovek” preuzme kontrolu nad tim novcem.

Samo Grčka, Irska i Portugalija su od Fonda već dobile ukupno 92 milijarde dolara, a sudeći prema rezultatima (ne)oporavka grčke ekonomije, velika je verovatnoća da će Atina morati da restrukturiše dug, naravno uz pomoć bretonvudske institucije.

Dok Berlin, Pariz i London tvrde da je evropskom kandidatu za šefa MMF-a prednost to što će znati političku situaciju u Evropi, način odlučivanja i finansijsku birokratiju u EU, upravo ove argumente koriste predstavnici Brazila, Kine, Rusije i Turske u dokazivanju teze zašto će Evropljanin biti nepogodan kandidat.

Prema tvrdnjama pojedinih eksperata, za budućnost evropske monetarne unije bilo bi čak bolje ako bi potpuni stranac sa autoritetom MMF postavio na noge ekonomski oslabljene države u evrozoni. Ipak, evropski igrači nisu spremni da prihvate eventualnu strogost i beskompromisnost nekog kineskog ili brazilskog šefa MMF-a, koji bi možda bio tvrd pregovarač pri davanju međunarodnih kredita isto onako kako su prema zemljama u razvoju bili Stros-Kanovi prethodnici u drugoj polovini prošlog veka.

Insistiranje Berlina, Pariza i Londona na džentlmenskom sporazumu od Drugog svetskog rata da Evropljani drže poziciju šefa MMF-a, a Amerikanci šefa Svetske banke ima i još jedan aspekt. Novi paketi pomoći MMF-a Evropi direktno bi zaštitili interese nemačkih, francuskih, ali i britanskih banaka. Francuske i nemačke banke su glavni kreditori, ali i vlasnici državnih obveznica Grčke, Španije i Portugalije, a sličan je interes i britanskih banaka u Irskoj.

Angela Merkel i Nikola Sarkozi dobro znaju da bi finansijsko urušavanje Grčke odmah izazvalo domino efekat – urušavanje evrozone, a potom i samog političkog koncepta ujedinjenja evropskih naroda, odnosno Evropske unije kao tvorevine. Evropa ne želi svoju sudbinu da stavi u ruke Kine, Rusije ili Brazila. Da li će u tome i uspeti – umnogome će zavisiti od podrške Vašingtona.

Nenad Radičević