Kraj bajke o Kosovu

I tako polako dolazimo do kraja priče – potpredsednik Vlade Srbije, ministar policije Ivica Dačić, rekao je, javno, da je priča o Kosovu kao delu Srbije, bajka, i da je vreme da se, kada je o Kosovu reč, prihvati realnost.

Za nas, koji živimo na Kosovu, jako je dobro da se to čuje. Zato što se, od kraja osamdesetih, ta bajka uglavnom obija o naše glave.

Beograd je suštinu otkrio nakon posete gospodina Borka Stefanovića Prištini, kada su mu auto gađali stiroporom.

Mi, a ima nas, u toj bajci, osamdesetak hiljada, ne znamo šta je stiropor. Boreći se za opstanak, branili smo se od malo ubojitijih sredstava.

A kada smo, da bismo ovde preživeli, da bismo rešili najsuštinskija pitanja – od povratka, do škola, bolnica, infrastrukture i stanova – pre nekoliko godina samoinicijativno, bez Beograda, počeli dijalog sa Albancima, ušli u institucije Kosova i počeli sami da se bavimo svojom sudbinom, Beograd nas je proglasio za izdajnike.

I zato nam je i drago što se, posle svega, ispostavlja da smo izdali, ne Srbiju nego nečiju bajku.

Mi, dragi prijatelji iz Srbije, ovde živimo, i na svojoj koži osetimo svaki vaš potez, svaku rečenicu i parolu koju izgovorite. Razmišljam koliko li je puta Srbija donosila odluke bez da nas je pitala ili konsultovala, da nam barem kaže „Ej ljudi, imate li vi ljudskih potreba? Da li vama treba put, dom kulture, nova bolnica, pozorište, bioskop?”

Šta bih ja voleo ili gospodin Dačić, recimo, potpuno je nevažno, važno je da šta god da radimo u prvi plan konačno stavimo tog Srbina ili Srpkinju sa Kosova. Da građanima budemo odgovorni, a ne samo sami sebi. Prošle su nama Srbima na Kosovu mnoge prilike, mnoge mogućnosti, jer se nismo usudili da dišemo bez Beograda, zakasnili smo na mnoge vozove, jer smo se plašili reakcije Beograda. Šta ja imam od toga što iznad svega volim Beograd? Taj Beograd da bi postigao bilo kakav dogovor sa Prištinom treba da potroši još 10 godina, jer u međuvremenu mora da konsultuje svet, pa to, znate, oduzima vremena, a mi nažalost to vreme nemamo. Dragocen nam je svaki trenutak.

Nama je ovde, kao što je i Dačić rekao, potrebna „tačka na priču”, ali nikako ne ona koja će se pretvoriti u tri tačke i gadan nastavak po našim glavama.

Ljudi, Srbi, na Kosovu, još su nesigurni, još nemaju tačnu predstavu sopstvene budućnosti, još su spremni da na prvi znak, pogotovo iz Srbije, spakuju kofere i beže.

Iz našeg ugla, priča o podeli, ili razgraničenju, veoma je opasna. Ta podela podeliće nas, Srbe na Kosovu, zauvek. Čak nam se i taj termin „Srbi južno i severno od Ibra” nametnuo.

Gospodin Dačić je priznao Kosovo. Pomenuo je granice, pomenuo je realnost, i nama dosta olakšao naš osnovni zadatak – da ljudima objasnimo da ćemo za svoju sudbinu morati da se pobrinemo sami, bez Beograda.

Ono što je otežao, verujem nehotice, jesu sami pregovori Beograda i Prištine, onaj njihov deo koji se, opet, tiče nas koji ovde živimo.

Jer nama je, na kraju, važnije da možemo da slobodno pređemo granicu, gde god da bude, i da možemo da dobijemo originalni izvod iz matičnih knjiga, i da imamo sređen katastar. Da kada upalimo auto prestanemo da mislimo koje tablice da postavljamo. Da smo slobodni da kažemo šta mislimo a da ne budemo proglašeni izdajicama.

Na Balkanu ništa novo. Otvaranje Pandorinih kutija kao što je ova podela je naša uska specijalnost. Konačno je Srbija rekla da pristaje na podelu po principu „daj šta daš”. I podelila nas na one verne i na izdajnike. Podela toliko boli one iz Gračanice, Šilova, Raniluga, Štrpca i ostalih mesta, da prosto to rečima ne možete opisati.

Ipak hvala gospodine Dačiću, što, hvala bogu, ne živimo više u bajci. Živimo na Kosovu, koje Srbija polako priznaje.

*Predsednik Samostalne liberalne stranke