U carstvu beloglavog supa
Kada je zapisao reči: „Čovek može da posmatra prirodu sa ciljem da je upozna, kako bi se odbranio od nje ili je iskoristio u svoje svrhe. Teško onome ko je posmatra sa drugačijim namerama, mislima i osećanjima,” Ivo Andrić nije mislio na kanjon Uvca, na tri jezera koja su nastala njegovim pregrađivanjem, na dom beloglavog supa, na divlju, netaknutu lepotu koja sve to okružuje. Nije jer je sve to bilo daleko od očiju ljudi, naročito daleko od onih koji su u večitom traganju da upoznaju nepoznato, da otkriju neotkriveno da ga, zatim, po mogućstvu, prilagode željama i potrebama savremenih nomada. Ali, čini mi se da se ni na jedno drugo mesto kao na ovo carstvo beloglavog supa njegove reči ne odnose na taj najdoslovniji način. Od njega se ne treba braniti. Ovaj predeo treba upoznati da bi se u njegovoj lepoti tražio izvor mnogih drugih lepota.
Pre oko četiri decenije, u kanjonu koji je Uvac vekovima dubio na svom 115 kilometara dugom put od Peštera do Limske doline, izgrađena je najviša zemljana brana u Evropi i tako su formirana tri jezera: Uvačko, Zlatarsko i Radoinjsko.
Uvac je najčudnija reka u Srbiji, duga, izuvijana, između planina i brda Zapadne Srbije, većim delom nepoznata i neistražena. Reka za avanturiste. Reka koja nosi mnoge tajne. Od izvora, ispod misterioznog krova Srbije – Peštera, du ušća u Lim. Njene vrletne litice, biljni i životinjski svet, sastav zemljišta… razlog su koji privlači ne samo ljubitelje prirode već i brojne stručnjake. Speleolozi pokušavaju da proniknu dublje u utrobu strmih rečnih obala u kojima se krije jedinstven pećinski sistem dug više od šest hiljada metara, sa brojnim kanalima u nekoliko nivoa, dvoranama, sifonima i pećinskim ukrasima. Vertikalni ulaz u jamski deo Ušačke pećine nalazi se u predelu koji se naziva Miletin Do. Dno jame je usko a kroz jedan od dva kanala stiže se do prelepe Velike dvorane. Iz nje se stiže u Ledenu pećinu koja se završava izlazom u kanjon Uvca.
Na izlazu iz Ušačkog pećinskog sistema počinje bajkolika dolina Uvca koja je, sa svoja tri jezera, brdima u međurečju Uvca i Vape i njihovim pritokama, stavljena pod specijalni režim zaštite i proglašena za Specijalni rezervat prirode. Specijalni rezervat prirode uklještene je između masiva planina Zlatar na jugozapadu i Javor na severoistoku Srbije. Najvećim delom pripada opštini Nova Varoš, a manjim opštini Sjenica i prostire se na oko 7.500 hektara površine.
Ovaj rezervat netaknute prirode u svojim nedrima odgaja i hrani stotine različitih vrsta životinja i biljaka. Jedinstvenu prepoznatljivost ovom području daje prisustvo veoma retke i malobrojne vrste lešinara – beloglavog supa koji se gnezdi u pojedinim delovima klisure, na stenama, potkapinama i pećinama iznad vode.
Beloglavi sup je po mnogo čemu jedinstvena ptica. Jedna je od četiri vrste lešinara koje naseljavaju Evropu i jedina sa staništem u Srbiji. Živi jako dugo, oko 50 godina. Sa rasponom krila većim od tri metra, kada krstari nebom izgleda moćno i predstavlja pravu atrakciju u vazduhu. Zbog te pomalo zastrašujuće lepote i načina života često su ga nazivali i „mitskom pticom”. Iz toga se rodilo verovanje kako sup može da predvidi oluju, rastera oblake, predoseti nemile događaje… I među srednjovekovnom srpskom vlastelom ova čudesna ptica imala je svoje mesto. Sa dve glave može se prepoznati na grbu Nemanjića, Mrnjavčevića, Lazarevića i Crnojevića, a najbolje očuvani grb beloglavog supa nalazi se na južnom zidu crkve Lazarice u Kruševcu.
Zato se vožnja čamcem kroz meandre reke Uvac dugo pamti. Bistra voda ove naoko pitome reke, krivuda zavojima koji više liče na lavirint iz koga nema izlaza nego na tok reke. Kameni zidovi klisure, koja je na pojedinim mestima toliko uska da se njom jedva može proći čamcem, pri dnu su blistavo beli, uglađeni vodom, a u visinama crni, prošarani rastinjem izniklim iz kamena.
Ipak, ono što će vas sasvim opčiniti, ako, privučeni pričom o Uvcu i beloglavom supu odlučite da obiđete ovaj kraj, jeste njegova autentičnost. Ovde kuće još uvek odišu iskonskom toplinom pravog seoskog doma, a civilizacija,koja se u ove krajeve probila u meri u kojoj je to neophodno za udoban odmor, nije prekrila autentičnu arhaičnost običaja i kuhinje, pa ćete se ovde, osim zvezdanom nebu, letu beloglavog supa, beskrajnim vidicima ili pogledu na zamršene meandre Uvca, diviti i prastarim jelima teško prepoznatljivog ali svakako neodoljivog ukusa, rakiji od divlje kruške, slatku od šumskih jagoda…
Sve podseća na početak čuvene priče iz detinjstva svakog odraslog čoveka: „Tamo negde iza sedam gora nalazi se predeo neobične lepote u kome caruje dobrota, gde su ljudi vredni i pošteni, potoci bistri a guste šume bogate mirisima lekovitog bilja koje leče dušu i telo… Ovo nije ta priča. Ovo je taj deo stvarne Srbije prekriven omorikama i brezama, sa blagotvornim vazduhom obogaćenim terpentinom i ozonom, sa maksimalnim brojem sunčanih dana u toku godine… Ovo je taj deo Srbije koji treba čuvati takvog kakav je.