U duhu mog naroda

U Velikoj dvorani "Sava centra" večeras u 20.30 sati premijerno će biti prikazan domaći film "Guča", producenta, scenariste i reditelja Dušana Milića, a već sutra videće ga publika u Novom Sadu, Kruševcu, Kragujevcu, Kraljevu, Zrenjaninu, Subotici...
Milićev rediteljski debi, "Jagoda u supermarketu", prikazan je na blizu 50 festivala, osvojio je pet stranih nagrada i jedan je od naših najprodavanijih filmova u inostranstvu poslednjih godina.

U "Guči", prvom srpskom filmu koji je podržao vodeći evropski filmski fond "Eurimaž", Milić slika zabranjenu ljubav Roma i Srpkinje Julijane, čije su porodice članovi trubačkih orkestara koji se takmiče na Saboru trubača u Guči.

● Ubedili ste evropske producente i "Eurimaž" da investiraju u naš film. Očekujete li da Vam Srbija to uzvrati?

– Ponosan sam što sam doneo evropska sredstva u Srbiju, pošto mi ne bismo mogli da obezbedimo 1.600.000 evra. Skoro 80 odsto budžeta je došlo iz Evrope. Najzadovoljniji ću biti ako "Guča" bude gledan film, i to će biti moja satisfakcija rada na njemu. Film mora da komunicira sa što većim brojem gledalaca, a "Guča" je takav film. Zahvaljujući ovom filmu uveren sam da će naredne godine na festivalu u Guči biti od 50 do 100.000 novih stranih turista.

● U Vašem filmu Romi su prikazani na neočekivan način, suprotan onome na koji smo navikli u srpskom filmu?

– U "Guči" Romi pripadaju istoj socijalnoj klasi kao i Srbi, istog su materijalnog stanja, čak slave istu slavu. Romi žive i na drugim prostorima, ali mi se čini da su sa Srbima uspostavili najbliskije odnose. Posmatrajući Rome u okruženju, vidim da je to druga priča od Roma u Srbiji. Dugo sam bio u kontaktu sa njima i stekao utisak da su romske slobode i prava najizraženiji i najliberalniji u Srbiji, što sam i prikazao. Kao Srbin to posmatram kao pobedu duha mog naroda.

● U slikama o simbolima trube i šajkače u Srbiji igrate se i sa kičom, kojem su Srbi skloni?

– Guča je srpska manifestacija i neraskidivo je povezana sa našim narodom. To je truba uz koju se ratovalo, umiralo, volelo, ženilo, rađalo... To je duboko ukorenjeno u svest srpskog seljaka, kao i šajkača kao simbol čoveka koji živi od zemlje. Svi pravoslavni narodi imaju kič obeležja u umetnosti. Kič je kod nas nezaobilazni deo umetnosti i Srbija ne može da funkcioniše na svedenom nivou, na minimalizmu kao Norveška ili Danska. Želeo sam da napravim romantičan film, priču koja govori o humanosti, ali i muzički film, muzičku melodramu, omekšanu u stilu.

● Čini se da niste skrivali uticaje mnogih umetnika, pa su vrlo uočljivi omaži?

– Veliki sam ljubitelj filma, poznavalac istorije filma i čest gledalac, pa otuda i omaži. Tu je omaž Džonu Burmanu, pa Raulu Volšu koga sam voleo kao klinac i po čijem je film i naziv "Guče" na engleskom – "Distant Trumpet". Zatim, moj junak Roki podseća fizički na Čarlsa Bronsona, a sada mi je žao što mu i ime nisam dao po ovom glumcu, jednom od meni omiljenih. Tu su i muzički omaži: želeli smo da film ima prizvuk američkog vesterna uz koji sam odrastao, a truba prizvuk setne meksičke marijači trube, koja ima sevdah koji je Srbiji blizak.