Tačke dodira

Iako je otpala još jedna prilika da, u Varšavi, detaljnije neposredno porazgovaraju, Barak Obama i Boris Tadić su u istom mesecu uradili istu stvar, kao po dogovoru: uspešno su okončali maratonske potere za najtraženijim beguncima. U razmaku od samo 25 dana, Osama bin Laden je pronađen i ubijen, a Ratko Mladić uhapšen i sleduje mu izručenje Haškom tribunalu.

Predsednici Amerike i Srbije su ostvarili još dva cilja, takoreći istovremeno. Efikasnim finiširanjem potraga razvejali su glasove da su neodlučni lideri i pokazali da mogu da izađu na kraj bar sa jednim od mnogih nasleđenih problema.

Ne umišljam, naravno, da se mogu porediti Amerika i Srbija, Obama i Tadić, Bin Laden i Mladić,samo beležim da je u svetu sve više dodirnih tačaka i među neuporedivostima.

Do pronalaženja dvojice najtraženijih begunaca došlo je, na primer, na startu izbornih kampanja. I Obami i Tadiću su, na tom polju, rečeni poduhvati pomogli: Amerikancu da suzbije primedbe da ne vodi dovoljno računa o nacionalnoj bezbednosti,a Srbinu da otkloni važnu prepreku na putu ka pridruživanju Evropskoj uniji, koja je ovde i strateški i anketni prioritet.

Pojedini hroničari insistiraju na razlikama. Obama je, kažu, spoljnom intervencijom ojačao unutrašnje pozicije,a Tadić je unutrašnjom akcijom ojačao spoljne pozicije.

Granice između spoljnjeg i unutrašnjeg efekta su, pak, uveliko iščilele. Širom sveta se konstatuje da strateški prioriteti i Obame i Tadića imaju, posle okončavanja slučajeva s najtraženijim beguncima (Bin Ladena optuženog za terorizam,a Mladića za genocid),znatno bolju prođu.

Teško ćemo se, uostalom, prisetiti ijednog bitnog savremenog (ne)uspeha u kome nisu povezane unutrašnje i spoljne (ne)prilike. Gotovo kao u slučaju simbioze ekonomija Amerike i komunističke Kine. Ili, u ostavci Dominika Stros-Kana na mesto šefa MMF-a, gde se zalagao za veću podršku slabijegdela sveta, a bio uhapšen pod optužbom da je napastvovao njujoršku hotelsku sobaricu. Ili, u vanrednim usponima naših sportista i drugih profesionalaca, tek kad postanu pečalbari. Ili,u šetnji beogradskim centralnim ulicama, čiji su nazivi, kao i na mnogim drugim stranama sveta, ispisani domaćim pismom, dok glavne mušterije mame inostranim brendovima i jezicima.

U takvim kombinovanjima ispada i da danas na Evropu (zapadnu) više polaže Srbija nego Amerika. Obama je proglašen za „prvog šefa Bele kuće kome Evropa nije prioritetna”,a Tadićaza „prvog lidera moderne Srbije kome je Evropa prioritet”.

Logika opstaje i kad se potiskuje: supersila teži globalnom obuhvatu, a mala zemlja usklađivanju sa okolinom. Obe uvažavaju činjenice: prvada se centar ekonomskih aktivnosti seli sa Zapada na „Novi istok” („azijskih džinova i zmajeva”), druga da se nekadašnji evropski Istok većma poistovećuje savrednosnim sistemom Zapada.

Prebirajući po uspomenama skrstarenja po svetu,kao dopisnik „Politike” iz Južne Amerike, Vašingtona i Pekinga, a po Evropi pretežno bez profesionalnih obaveza,postao sam još privrženiji smislu krilatice: „Svuda pođi, kući (što je i kontinent na kome si) dođi”. Kad uporedim doživljaje, slažem se s putanjom većine naših gastarbajtera,ništa bolje od stare Evrope (kako ju je, prevashodno zbog francuskog i nemačkog protivljenja neosnovanoj invaziji na Irak, ironično nazvao bivši šef Pentagona Donald Ramsfeld).

Da bismo postali deo njene Unije, čemu zvanično težimo, nije dovoljno što ćemo Haškom tribunalu, kao organu UN, poslati Mladića. Neće biti dovoljna ni potonja, verovatna, ekstradicija poslednjeg traženog begunca Gorana Hadžića.

Ne radi se o stalnom uslovljavanju. Traži se, kao i u svim slučajevima, ispunjavanje kriterijumima za pristup klubu, koji se drži svojih pravila. Kao što i mnoga mesta, čak i za razonodu, insistiraju da je obavezna kravata, da su nepoželjne patike…

Vratimo se, na kraju, posledicama efikasnih potraga koje su obeležile ovaj mesec. Ovde se, po negde, sugeriše „Hag skraćuje put do Brisela” i da će, svakako, do našeg učlanjenja EU proteći manje vremena od utrošenog na pronalaženje haških optuženika. Hvatanje Mladića neće, međutim, osloboditi Srbiju ostalih testova podobnosti za EU, kao što su razrešenje „kosovskog pitanja” i suzbijanje korupcije. Kao što ni likvidiranje Bin Ladena neće odagnati strahove u SAD od novih terorističkih udara.

Ali, ipak se nešto bitno mrdnulo izvan šablona: odavno se Vašington i Beograd nisu, praktično istovremeno, hvalili rezultatima sličnih akcija, kojima su poboljšali međunarodnu klimu. Kad se to sada dogodilo, možemo da očekujemo i svakojaka druga „čuda”.