Prvo posao, onda stan

U situaciji stvaranja evropskog prostora obrazovanja, gde je mobilnost deo obrazovnog sistema, sasvim je logično da jedan broj studenata, kao deo procesa saradnje, posećuje druge fakultete i univerzitete gde razmenjuju znanja i iskustva.

Sve to stvara osnovu da se jedan broj studenata zadrži u drugim zemljama. Suština jeste da se vrate, a da bi se vratili moramo da imamo bolju ekonomiju, moramo da imamo više različitih mogućnosti, otvorenih ponuda za znanje koje poseduju.

Država objektivno izdvaja velika sredstva za njihovo školovanje i treba da im omogući da nakon završetka školovanja dobiju posao. Ne treba imati iluziju – uvek će biti studenata koji će po završetku odlaziti i uvek će biti onih koji se vraćaju jer stvaranje evropskog prostora visokog obrazovanja podrazumeva i fluktuaciju studenata i davanje mogućnosti da sami odaberu gde žele da se školuju, da rade i žive.

Motivi odlaska ili povratka su veoma različiti i mi moramo razgovarati sa studentima koji su diplomirali i pokušati da kao država nađemo odgovore na ta pitanja, jer to nije stvar samo jednog ili dva ministarstva, to je deo ukupne državne politike.

Moramo imati bolju ekonomiju i veću ponudu za njihova radna mesta,ali ne treba da se zaustavimo na tome. Treba stvoriti i mogućnost da sutra, posle dobijanja posla, jednostavnije dođu do stana i da stvore porodicu.

Skoro sam bio u situaciji da pročitam u jednom francuskom obrazovnom časopisu podatak da od sedam francuskih studenata koji su bili deo programa „Erazmus Mundus”, njih četvoro ne želi da se vrate u Francusku, jer smatraju da su na nekom drugom mestu uslovi života bolji, a troškovi manji i jednostavno im se više dopada.

Vidite čak i iz takvih zemalja postoje studenti koji žele da žive i rade negde drugde. Ovi pojedinačni slučajevi zapravo govore da kada stvarate zajednički prostor visokog obrazovanja, ne možete prenebregnuti i posledicu da će mladi odlaziti gde žele ili gde im se pruža veća šansa za napredovanjem.