Izađi na ulicu i snimaj film

Na književnoj večeri u 19. veku Čarls Dikens čitao je svoj neobjavljen rukopis, i u zavisnosti od reakcija publike, njihovog zevanja ili pažljivog slušanja, menjao i usklađivao sadržaj svog budućeg romana. Ni tada, dakle, nije vredelo samo sedeti u svojoj sobi i imati ideju, ona je morala da se isproba pre konačne objave, da dođe do publike, i da se autoru vrati. Slično treba raditi i danas, budući da je rediteljima najteže da pronađu ciljnu grupu, i ostvare kontinuitet, smatra reditelj Rajko Radović koji je nedavno održao ciklus predavanja o filmu u Kolarčevoj zadužbini.

Rajko Radović, sin našeg poznatog arhitekte Ranka Radovića, režiju je diplomirao u Londonu, poslediplomske studije završio u Montrealu, živi u Otavi. Režirao je nekoliko dokumentarnih filmova, piše filmsku kritiku za američke i britanske časopise (FilmInternational, npr.), a njegovi teorijski tekstovi o filmu obavezna su literatura na Berkli univerzitetu u Kaliforniji.

–Dopreti do publike najveći je problem savremenog filma. U doba kada svako može da snimi film, i stavi ga na Jutjub, pitanje je šta je onda autorski film... Američko tržište je u previranju, mali broj filmova ulazi u distribuciju, a i kada dođu u bioskop, ako prvog vikenda ne napune kasu, odmah tonu – kaže Rajko Radović za naš list.

On podseća na reči nobelovca Maria Vargasa Ljose koji je na pitanje šta je naš najveći problem, rekao da mi više ne znamo šta je lepo. Sve je, dakle, izlomljeno, a sa tako nejasnim predstavama i jakim kontrastima, kaže naš sagovornik, ulazimo u procep vremena gde je haos utočište.

– Mi težimo sve većoj raznolikosti, a dobijamo globalnu jednoličnost. Zato me je zanimala američka multikulturalnost, i njihov pojam tolerancije koja je, u stvari, prikriveni nehaj za drugoga. Njih ne zanima ništa izvan njihove zemlje, i pitam se kako jedna zemlja može da ima ljude iz celog sveta, a da o njima tako malo zna. Snimio sam film o Montrealu kao frankofonom ostrvu u američkom svetu, i drugi o Arturu Neju, Jevrejinu iz varšavskog geta, čoveku sa dva identiteta (sa čime sam se i sam suočio), koji je preživeo holokaust i celog života se pretvarao da je neko drugi...

Naš sagovornik kaže da se trudio i mučio u takvom belom svetu, ali da je želeo da se isproba sa najboljima, i sa te distance može da kaže da u svojoj zemlji nije shvatao svirepost globalne utakmice.

–Kod nas su 90-ih pravljene samo crne komedije, i mi nemamo film koji se ozbiljno bavi onim što se ovde dešavalo. Kusturičin meteorski uspeh stvorio je, još uvek žive, slike o Srbiji, ali ta slojevita i metaforična značenja stranci vide samo kao haos u zemlji koja ima „takav” politički sistem – kaže Radović.

On naglašava da „nova Srbija” može da promeni sliku o sebi, i podseća da postoje fondovi, Eurimaž, koprodukcije, i da se ne može više čekati na pomoć Ministarstva kulture, jer je sve drugačije:distribucija ide preko Interneta, a bioskopi postaju digitalni...

– Orson Vels je rekao da u Srbiji samo treba da izađete na ulicu, uključite kameru i već imate neverovatna lica, razgovore i situacije za film, dok na Zapadu morate da odete u studio, napravite scenografiju, i izmislite scenu. Tako je snimao i novi talas:improvizacija na ulici, bez budžeta, a isto se dešava sa Rumunijom danas – estetizovalisusvoju običnost, i ulazak u EU prikazali kao depresivnu epizodu kojom se ništa ne rešava. Cinični su prema tranziciji, budući da znaju da demokratiju niko neće doneti spolja, već se moraju sami izboriti za vrednosti. U Londonu sam sam video da za demokratiju morate da se borite ama baš svaki dan – kaže Rajko Radović.

On se s nostalgijom seća svoje mladosti i klinaca u redovima ispred Kinoteke za Viskontijev „Sumrak bogova”, koncerata „Discipline kičme”, čitave estetike jednog vremena koje, kako zapaža, nema svoje pokrete-naslednike, a baš bi dobrodošao, smatra, neki novi „crni talas”.

– Jedan japanski samuraj je rekao da je ista snaga potrebna za borilačke veštine kao i za stvaranje umetnosti. Mi ovde imamo potencijal, i samo borbena istrajnost biće ključ za stvaranje naših umetničkih vrednosti – zaključuje Rajko Radović.

Mirjana Sretenović