Ovako ne ide!

Dočekali smo konačno i premijeru baleta „Bajadera” Ludviga Minkusa u Narodnom pozorištu, a u koreografskoj postavci Gabrijele Komleve. Ta velika balerina iz Sankt Peterburga dosledno je i precizno prenela onu verziju originalne koreografije Marijusa Petipa (autori Čabukijani i Ponomarev) koja se i danas izvodi u slavnom Marijinskom teatru. To što se „Bajadera” prvi put u istoriji Narodnog pozorišta izvodi u integralnom obliku samo po sebi vrlo je značajno, međutim, ne i dovoljan razlog zbog kojeg bi se jedan ansambl postavio pred zadatak koji, pokazalo se, daleko prevazilazi njegov tehničko-interpretativni potencijal.

Moralo se uzeti u obzir da je to balet sa mnogo solističkih deonica od kojih se puno očekuje, i ne baš prava prilika da se naš ansambl reprezentuje u najboljem svetlu. Naprotiv. Ipak, bilo bi krajnje nepošteno, pa i nedobronamerno, za ovakvo stanje pripisati sve igračima. „Bajadera” je jasno pokazala da je njihova igračko-tehnička nemoć, zapravo, duboko ukorenjena u neshvatljivo niskom nivou klasičnog baletskog školovanja kome su budući igrači prepušteni. Sudeći po viđenom, za većinu igrača negovanje klasične baletske tradicije i njene vrhunske tehnike ostaće trajna nepoznanica. Scena Kraljevstva senki to je, nažalost, neopozivo dokazala. Ulazak balerina-senki u 3. činu svojom dužinom trajanja i fascinantnošću koreografske strukture predstavlja emanaciju klasičnog baletskog akademizma. Ovde je ta scena ostvarena u drastično bržem tempu, zarad kakvih-takvih uslova za njeno realizovanje. Očekivana staložena elegancija u svojoj besprekornosti i gotovo ritualni mir tumačenja ove blistave alegorijske scene zamenjeni su stilski netačnim, tehnički nedopustivo nepreciznim i, nadasve, neposvećenim izvođenjem, skoro svih učesnika. A za to kao da malo ko uopšte mari!

Poseban problem je neadekvatan izbor tumača većeg broja solističkih uloga koji je, kada je reč o prvoj igračkoj podeli, za rezultat imao nepodnošljivo monotonu interpretaciju 1. čina. Sve više ponirući u izvesni manirizam koji, budući neutemeljen, prazno i hladno lebdi scenom, Nikija Mile Dragičević nas je ostavila u potpunosti ravnodušnim i prepuštenim nedovoljno izrađenoj tehničkoj interpretaciji. I dok se pokazalo da Tamara Ivanović, jedna od naših najsigurnijih i najpouzdanijih solistkinja, ne poseduje dovoljnu scensku snagu koja bi njenu Gamzati uvrstila u zadovoljavajuće tumačenje ove prvačke uloge, očekujemo da će mladi Jovica Begojev, uz studiozniji rad, svog Solora tek izgrađivati, u pravcu tehnički sigurnijeg i interpretativno raskošnijeg ostvarenja.

Neočekivani preokret u recepciji dela nastao je, međutim, druge večeri, kada je Ana Pavlović, svojom suptilnom i čarobnom Nikijom, potpuno nestvarno nadahnula sve učesnike, a naročito Gamzati Dalije Imanić i Jovana Veselinovića kao Solora, zaodenuvši ih svojom blistavošću i istovremeno im nesebično otvarajući prostor da pruže od sebe ono najbolje! Tehnički besprekorna, umetnički nezaboravnih momenata, kada finesa smenjuje finesu, poput njenog prvog pojavljivanja i tokom čitavog 3. čina, Pavlovićeva je suvereno pokazala kako, zapravo, izgleda baletski akademizam u punom sjaju. Tehnički sklad i autentični scenski šarm vidno su izdvojili Dušanku Đorđević u pas de trois, dok je Milica Jević, u Indijskoj igri, bila oličenje scenske siline koja posebnim igračkim nervom osvaja publiku.

I možda banalan uvid, ono što se u ovoj umetnosti naprosto podrazumeva, ali napominjemo: scenski izgled dela ansambla ne vređa samo profesiju, već i publiku, svojim nonšalantnim kršenjem klasično-baletske konvencije koja se tiče strogo definisanih kriterijuma vezanih za telesnu težinu balerina. Vreme će pokazati da li ćemo možda baš ovom događaju jednoga dana biti beskrajno zahvalni zato što nam je, kada je reč o negovanju klasičnog baleta u našoj zemlji, alarmantno poručio: ovako dalje ne ide!