Čile hoće istinu o Nerudinom kraju

Da li se zaista Salvador Aljende ubio kalašnjikovom koji mu je poklonio Fidel Kastro i šta se to desilo sa organizmom najvećeg čileanskog pesnika Pabla Nerude, pa da umre u bolnici nekoliko dana pošto je njegov bliski prijatelj, prvi socijalistički predsednik Čilea, napustio ovaj svet.

Odgovore na ova pitanja otvorena tog dalekog 11. septembra 1973. kada je uz pomoć SAD general Pinoče izveo svoj krvavi puč, Čileanci bezuspešno traže već 48 godina. Zvanična verzija tragičnih smrti dvojice znamenitih sunarodnika poturena im je nedugo pošto je Pinoče zaveo strahovladu: Salvador Aljende izvršio je samoubistvo u radnoj sobi predsedničke palate Moneda, ne želeći da se živ preda vojnim pučistima, dok je Pablo Neruda nekoliko dana posle toga prebačen u bolnicu, gde je umro od raka od koga je bolovao nekoliko godina.

Bilo je to 23. septembra 1973. godine, samo dvanaest dana posle Aljendeove smrti, i par dana pošto mu je u kuću na moru upala vojna policija. Nobelovac im je tada rekao: „Pretražite dobro, ništa nije tako opasno kao poezija”.

Sadašnji predsednik Komunističke partije Čilea Giljermo Teijier zatražio je pre neki dan da se posmrtni ostaci velikog pesnika iskopaju i da se utvrdi kako je zaista umro Pablo Neruda. Na to ga je nagnao intervju objavljen u meksičkom časopisu „Progreso”, u kome Nerudin prijatelj tvrdi da je bio pored bolesnika dan pre njegove smrti, da se pesnik dobro osećao, da je planirao da sutradan otputuje u egzil u Meksiko. Slično govori i Gonsalo Martines, bivši ambasador Meksika u Čileu koji ga je takođe posetio u bolnici nekoliko sati pre smrti, kako bi se dogovorili oko puta.

„Neruda je mirno razgovarao, šetao je po bolničkoj sobi, razmenjivali smo politička mišljenja, govorio je šta će da ponese na put. A onda bi naglo počeo da se dvoumi, da li da ode ili podeli sudbinu sa svojim narodom”, kaže bivši meksički ambasador.

Štampa je tada pisala kako su pesniku na dan smrti dali tablete protiv bolova, i da su one prouzrokovale prestanak rada srca, što je različito od bolničke umrlice, u kojoj piše da je preminuli pao u komu zbog terminalnog stadijuma raka prostate.

Martines tvrdi da ga je prevezao u bolnicu Santa Marija, jer su u njegove tri kuće svakodnevno upadali vojnici radi pretresa. Do bolnice ga je pratila i njegova dugogodišnja saputnica Matilde Urutia. Do poslednjeg dana diktirao joj je pesme, koje je objavila tek trinaest godina posle Nerudine smrti.

Odlazak Pabla Nerude, koga je potonji nobelovac Gabrijel Garsija Markes nazvao najvećim pesnikom Latinske Amerike, odjeknula je u celom svetu. Pinoče je odbio da izda dozvolu za javnu sahranu i tvrdio da narod mora da se pridržava strogih odredaba policijskog časa. Uprkos tome, hiljade Čileanaca izašli su na ulicu i pridružili se pogrebnoj povorci, protestujući protiv vojne diktature.

Pinoče je vladao gvozdenom pesnicom do 1990, punih 16 godina. Sa vlasti se spustio zlatnim padobranom, pa je 2006. u 91. godini umro neosuđen, iako je protiv njega pokrenut sudski proces zbog više stotina ubistava. Na grobu nije bilo pesnika da ga mrtvog zastrašuju.

A Nerudine pesme i danas odjekuju svetom, koji traži da sazna da li je bolesni poeta zaista toliko zastrašio diktatora da je rešio da njegov neminovni kraj ubrza.