Otišla je fudbalska pamet

Specijalno za „Politiku”

Rio de Žaneiro – I tako je Dejan Petković otpevao svoju labudovu pesmu ove nedelje, lepog sunčanog popodneva, pred 42.000 gledalaca (37.000 plaćenih ulaznica i 5.000 gostiju). Flamengo je dočekao Korintijans u trećem kolu Prvenstva Brazila i remizirao u pomalo dosadnoj utakmici – 1:1. Oba gola su pala u prvom poluvremenu: Vilijan je doneo vođstvo Korintijansu u 19, a Renato izjednačio u 39. minutu.

Kao što je najavljno, Pet je igrao prvo poluvreme, a učinio je to vrlo dobro, iznenađujući one koji nisu verovali da može toliko dugo da izdrži igru na takmičarskom nivou. Izveo je četiri lepa poteza i četiri kornera uobičajenom veštinom, davao vrlo dobre lopte saigračima. Pokazao je svoju karakterističnu i posebnu lucidnost. Kao što je i bilo očekivano, navijači su ga prozivali kod oba kornera sa leve strane, želeći da vide njegov poslednji „olimpijski gol”...

Na žalost, sudija Eder Roberto Lopes nije bio u slavljeničkom raspoloženju i nije svirao očevidni faul nad Vanderlejom blizu šesnaesterca, u prvim minutima utakmice. To bi bila dobra prilika za Peta. Drugi faul načinjen je pred kraj poluvremena, znatno dalje od gola i sa desne strane: publika je prozivala Peta, ali on je rekao Renatu, koji ima jaku i preciznu levicu, da šutira. I Renato je to učinio sjajno, u Petkovićevom stilu: precizan udarac, ne posebno jak, dosegao je levi gornji ugao, a golman Žulio Sezar nije mogao ništa da učini. Tako je izjednačeno na 1:1.

Sedam minuta kasnije, sudija je odsvirao kraj prvog poluvremena, i kraj Petkovićeve karijere profesionalnog fudbalera. Cela armija fotoreportera i novinara čekala ga je kraj ivice terena. Pre odlaska, zagrlio se snažno sa svakim od igrača u crveno-crnom. Onda, dok su drugi išli u svkačionicu da se odmore i čuju kritike nezadovoljnog trenera Vanderleja Luksemburga, Peta su okružili novinari. Rekao je da njegov portugalski nije dovoljno dobar da objasni koliko mu znače navijači Flamenga, što je, naravno, bio samo izraz skromnosti.

Kada se oslobodio novinara (ne sasvim, jer su mu neki stalno disali za vratom), Pet je optrčao počasni krug i dobio poslednji aplauz, kao jedan od najvećih asova koji su proslavili toliko voljene boje Flamenga.

„Hladnokrvni” Srbin je bio dirnut. Pre utakmice, gledaoci su formirali dva gigantska mozaika (ili je bolje reći dve verzije istog), jedan sa bojama zastave Srbije, drugi sa bojama njemu najdražeg brazilskog kluba. Na oba mozaika pisalo je „Petković“. Ronaldinjo je takođe ukazao počast Petu, predajući mu kapitensku traku na ovoj utakmici, a ne dresovima svih igrača Flamenga, umesto njihovih prezimena, pisalo je „Petković“.

U 15. minutu drugog poluvremena, dok je neorganizovani tim Flamenga činio grešku za greškom, navijač pokraj mene rekao je sledeće: „Kada je Pet otišao, otišla je i pamet”. Sajan opis. Ove večeri, Ronaldinjo nije igrao loše, čak je i pokazao nešto od svoje izuzetne sposobnosti u drugom poluvremenu. Ali, Ronaldinjo nije kičma ekipe, kao što su u prošlosti bili Didi, Žerson, Ziko i... Dejan Petković.

Na kraju, kada već nije zaigrao na Svetskom prvenstvu kao što je zasluživao, srećan sam što su bar navijači moga kluba, a i ja među njima, donekle ispravili nepravdu prema njegovoj umetnosti. „Ostani, Pet, ostani”..., bile su poslednje reči koje je čuo ove večeri.