Vreme kulturnog haosa

Umetnički kredo Džoje Ratković Gavele, čije ilustracije, crteže i karikature, nastajale u periodu od dugih 40 godina stvaralaštva, od večeras u 19 sati možete da vidite na retrospektivnoj izložbi u Muzeju primenjene umetnosti pod nazivom „Sa vetrenjačama”,jezgrovitoje opisao kustos postavke Slobodan Jovanović: „Naziv izložbe opisuje idejnu povezanost autorke sa problemima i dilemama bliskim Don Kihotu, Sizifu, Hofmanu ili Kafkinim likovima. Ironija i satira se mešaju u viđenju društva koje ’ne vidi sebe’. Krajnji produkt ovakvog postupka je beskompromisan stav da je doslednost osnovna karakteristika umetničkog angažmana”.

I istina je, kako kaže ova umetnica, u kratkom razgovoru vođenom u pauzi između postavljanja radova na zid galerije, da je beskompromisnost crta njenog karaktera i kad promišlja i kad stvara i kad kritikuje.
Najpreo promišljanju. Radova je više od 300, stvarani su još od 1969. godine i spadaju u sam vrh srpske i austrijske ilustracije druge polovine dvadesetog veka.Njenih ruku dela pokušaj su da život, pun nevolja, mračnih ćoškova i oštrih ivica preobuče u svetlost.

–Istina nije u onome što mogu da dodirnem, već u onome iza, onome što nas duboko uznemirava ili raduje. O čemu promišljam. Ja sam samo instrument za obelodanjivanje te istine. Motivi biraju mene. Okupiraju me i uzbuđuju, nagone me na umovanje i rad.

Što nas dovodi do stvaranja. Iako je jako dugo bila zaokupljena crtežom,danas se uglavnom bavi samo slikarstvom i to je potpuno zadovoljava. Traži, ispituje. I uživa.

– Dok sam crtala, imala sam osećaj da mi je sve vreme nešto nedostajalo. I to nešto me je teralo dalje. Slikarstvo je za mene uvek bilo tajna, praznik, nešto posebno, nešto što mi je dugo vremena bilo nedostupno. Jer, suprug i ja nismo imali dovoljno novca da oboje slikamo pa sam se bavila tehnikom koja, uslovno rečeno, manje košta. Alikoja mi je, iskreno, mnogo, mnogo pružila. Međutim, decenijama sam, zapravo, crtala u boji, pa je slikarstvo došlo kao produžetak svega toga – kaže Džoja Ratković Gavela.

Odnosno, kako to sa distance objašnjava Nikola Kusovac, stiče se utisak da je njeno opredeljenje za rad tehnikom ulja na platnu došlo kao izraz unutrašnje težnje za slobodom, kao potreba da se posle iscrpljujuće crtačke borbe sa materijom predahne i nađe oduška u lagodnijem mediju i okretanju od životnih problema ka životnim radostima – ćerki, unuci, najmilijima, pejzažima... Zarad bega od opore realnosti.

I tu dolazimo do kritike. Koja datira od povratka u Srbiju, koji se desio pretri godine. Transformaciju je doživela i ona ali i društvo u koje se vratila. Što se ovog drugog tiče, taj preobražaj dobio je negativan predznak.

– Ovde danas vlada jedna vrsta kulturnog haosa u kojem se ne vrednuju pravi kvaliteti. Vrednuje se brza, instant umetnost, ona koja još nije prošla kroz sud vremena. Prave stvari moraju da se bruse, da se usavršavaju do sitnih kristala. Taj rad, trud, neprekidan lični napredak, to, izgleda, ovde više nije važno. Lično, osećam se kao da smetam i to osećam od kadasam se vratila. To me, naravno,rastužuje ali ne i parališe. Naprotiv.