Radni i životni vek
Pre 200 godina prosečna dužina ljudskog života jedva je dostizala 30 godina, a stogodišnjaka nije bilo, osim u predanju i religijskoj literaturi. Danas se u nizu zemalja procenjuje da je očekivani životni vek novorođenih preko 80 godina, a da će više od polovine najmlađih, dospelih na svet posle 2000. godine, dočekati svoj stoti rođendan (važna razlika između dva pokazatelja je u tome što je u prvom slučaju reč o prosečnoj vrednosti, na koju utiče broj umrlih u ranoj mladosti).
Ni najrazvijenije zemlje još nisu spremne da se suoče s najezdom svojih žitelja koji preskaču vekove. To je nesavladiv izazov ne samo za održivost postojećih fondova zdravstvenog i penzionog osiguranja, već i za celokupno ustrojstvo socijalne države kakvu poznajemo. Ključno je pitanje kako prevazići nesrazmeru između relativno kratkog radnog i sve dužeg životnog veka.
Razumno zvuči sugestija nekih stručnjaka da generacije budućih stogodišnjaka polovinu svog života provode radeći, a po četvrtinu prvo učeći, pa na kraju uživajući u plodovima svog rada (sistem 25 plus 50 plus 25 godina). Kao podjednako opravdana nameće se i ideja da se radni vek još više rastegne, ispunjavajući skoro celo odraslo doba čoveka. Time bi se starima život činio ispunjenijim, svrsishodnijim i materijalno obezbeđenijim, a u prednosti se ubraja i okolnost da zadržavanje radnog mesta povećava fizičku kondiciju i blagotvorno deluje na mentalne funkcije.
S druge strane, osim što potencijalno izdržavani duže ostaju izdržavaoci, odlažući trenutak kada će postati breme društvu, sve više se uviđa i njihova korist za radni proces. Radne navike su im duboko usađene, a iskustvo čini da su uhodaniji, smireniji, kolegijalniji i više skloni poštovanju propisa o bezbednosti na radu. Jasno je da zahtevi radnog mesta treba da budu prilagođeni uzrastu, ali u svakoj radnoj sredini postoji širok krug poslova koji mogu uspešno da se obavljaju i u poodmaklim godinama.
Ovakva perspektiva sve je realnija u protestantskim, predanom radu tradicionalno posvećenim sredinama, ali se kao nužnost sagledava i u južnoevropskim katoličkim zemljama. Nasuprot tome, u ovom delu sveta, gde geslo „rad je lek” nema prođu, opisani scenario svakako izaziva jezu. Kako na takav kulturološki šok može da gleda prpošan i čio sredovečan građanin kome je najveća životna briga da redovno unovčava svoj penzioni ček? Malo gde drugde može da se dobije invalidska penzija na osnovu lažne dijagnoze već u tridesetim godinama, pa da se narednih decenija, bez osećanja stida, puca od zdravlja i razvija ambiciozna društvena aktivnost, a da za takvo ponašanje ne samo izostane prezrenje sredine, već da se ono doživljava kao socijalno prihvatljiv pokazatelj uspešnosti. Sve dok je tako, loše nam se piše.