Nema više preko reda

Namerom da pristupi Evropskoj uniji, Srbija se unapred saglasila s tim da prihvati sva tehnička pravila kluba u koji želi da se učlani, odnosno da prenese u svoj pravni sistem desetine hiljada propisa i standarda, uglavnom u domenu tržišne regulative. S proširenjem nadležnosti EU, to prilagođavanje postaje neophodno i u brojnim osetljivim netržišnim domenima, od spoljne do monetarne politike, ali to je činjenica koja je bila opšte poznata kada smo donosili odluku o početku procesa evropske integracije. Međutim, moramo imati u vidu i to da je EU, od Mastrihtškog sporazuma iz 1992. godine, takođe, i politička zajednica, tako da postoje i mnogi politički kriterijumi za nove članice, koji često nisu precizno definisani i mogu različito da se primenjuju u različitim kontekstima. Zbog čega nam se čini da je političko uslovljavanje u slučaju Srbije izraženije nego prilikom ranijih proširenja EU? Postoje najmanje tri razloga.

Prvi razlog je u tome što su zemlje srednje Evrope pregovarale s političkom zajednicom koja je imala 15 članica, dok će Srbija pregovarati sa unijom od 28 ili 29 država. Veći broj članica znači i veći rizik da neka od njih postavi određeni bilateralni politički problem kao uslov za dalju integraciju, pogotovo imajući u vidu da su poslednji talasi proširenja doveli u EU relativno siromašne države koje nemaju mnogo mogućnosti da utiču na druge države osim preko uslovljavanja u procesu evropskih integracija. U tom smislu, ilustrativni primeri su naši problemi s Poljskom ili Rumunijom, u vezi s ratifikacijom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Drugi razlog jeste različit ambijent za pregovore o pristupanju država srednje Evrope nekad, i zapadnog Balkana danas. Veliko proširenje iz 2004. godine bilo je stimulisano ideološkim i emotivnim nabojem, jer je simbolično davalo odgovor na pitanje da li će se Evropa konačno ujediniti, ili će se razvijati u pravcu koncentričnih krugova. Još devedesetih godina prošlog veka ozbiljno se razmišljalo o konfederaciji stare i nove Evrope, ili o privilegovanom partnerstvu s bivšim komunističkim državama, pre nego što je prevagu odnela ideja o punoj integraciji. Proširenje na Balkan ne donosi odgovore na tako krupna politička pitanja, iako su svi svesni da on ne može ostati izvan EU, a, takođe, nema ni te simbolične ravni koja bi motivisala i ubrzavala integraciju.

Zapadni Balkan se posmatra kao prostor koji prvo treba stabilizovati i prekomponovati pre pune integracije. Puna integracija će doći samo u optimalnom političkom kontekstu, pa ulaska preko reda zbog npr. nekih geopolitičkih razloga više neće biti. Ne zaboravimo da je Hrvatska država koja je najduže vodila formalne pregovore o članstvu (šest godina), koji su čak bili suspendovani tokom 11 meseci zbog teritorijalnog spora sa Slovenijom. Makedonija kao država kandidat već šest godina ne može da počne pregovore o članstvu zbog spora oko imena sa Grčkom. Srbija, dakle, nije poseban slučaj, već samo deli sudbinu regiona koji je početkom devedesetih godina promašio susret sa istorijom. Umesto da budemo frustrirani što više nismo glavna tema evropske politike, treba racionalno da posmatramo pristupanje EU kao važnu misiju u našem interesu, koja doduše ne može više sama po sebi da inspiriše stanovništvo.

Treći razlog zbog kojeg osećamo elemente uslovljavanja je pitanje Kosova i Metohije. Izvesno je da bez dogovora oko institucionalnog aranžmana između Beograda i Prištine Srbija neće moći pristupiti EU, kao i da su neke države, sponzori nezavisnosti Kosova, u iskušenju da proces evropske integracije iskoriste kao sredstvo pritiska na Beograd. Za razliku od Kipra, koji je primljen u EU između ostalog da bi predstavljao sredstvo za usporavanje pregovora o članstvu sa Turskom, teritorijalni sporovi na Balkanu neće biti tolerisani. Odgovor Beograda mora biti i agresivnija proevropska politika i nove ideje u vezi sa Kosovom, koje će mu potvrditi funkcionalnu samostalnost, ali neće podrazumevati priznanje.

Srbija mora da bude svesna da će put do članstva biti posut i trnjem, ali da će na kraju zauzeti mesto u porodici evropskih naroda koje joj istorijski pripada. Niko ne može da ospori civilizacijsko pravo Srbije da čini konstitutivni deo ujedinjene Evrope, niti da ospori logiku da će Srbija kao članica biti politički uticajnija i ekonomski stabilnija. Na nama je da proces evropskih integracija iskoristimo na najbolji mogući način, a da nuzpojave poput političkih pritisaka svedemo na najmanji mogući nivo.