Perom na vetrenjače

Istorizacija, evaluacija i kontekstualizacija stvaralačkih doprinosa značajnih autorskih pojava deo su uobičajene profesionalne prakse muzejskih institucija. Tako i beogradski Muzej primenjenih umetnosti konceptom svojih programa, prateći različite grane primenjenih umetnosti,

fokusira vrednosti recentne scene ali akcentuje i umetničke doprinose na liniji retrospektivnog i/ili istorijskog karaktera. U tom kontekstu je i postavka „Sa vetrenjačama” Džoje Ratković Gavela, a kritičarsko-istoričarska elaboracija njenog stvaralačkog opusa obuhvata četiri decenije rada, od 1969. do 2010. godine.

Posvećena, pre svega, crtežu, ilustraciji i karikaturi, ona je tokom decenija uporno i istrajno gradila i dograđivala sopstveni svet razumevajući ga jakom intuicijom žene umetnice – u trenucima drama, trauma, teških iskušenja i sudbinskih odluka – i kao spas, zaklon i utočište sopstvenom biću. U njenom stvaralačkom vjeruju, bez obzira na događaje i diktat vremena, nevidljivo je odmeravanje estetičkih i etičkih principa, može se reći da njih nije ni bilo. Uprkos dugom i kontinuiranom umetničkom stažu, radu za različite izdavače, naručioce i povode, promenama sredine, ona je sačuvala svoj rad drastičnih stilskih rezova i očiglednih kompromisa. Verna svojoj rukopisnoj ortografiji,Džoja Ratković je uspevala, po principu ženske senzibilnosti, da obnavlja i osvežava svoj crtež ne gušeći ga bogatim iskustvom i sigurnom rukom. Književnici sa kojima je radila dali su joj epitet majstor crteža, a današnja izložba kojom dominira rafinirano crtačko tkivo u punom smislu te reči potvrđuje ovaj superlativ.

Mada je na postavci u Muzeju predstavljen izbor iz opusa, različit materijal nastao tokom 40 godina rada, izložba je dobro strukturisana kao harmonizovan tok ujednačenih vrednosti. Od ranih ilustracija Pisci na 3. Bitefu, iz 1969. do ilustracija na temu Pronalazaštvo, iz 2010. odvija se unutrašnji dijalog same umetnice, tačnije vizuelizacija njenih doživljaja neposredno izazvanih određenim tekstom, zadatkom, povodom.

Ako je ilustracija objašnjavanje jednog umetničkog dela drugim, tj. likovna interpretacija teksta, Džoja Ratković je izbegla ovaj poznati kliše, jer njene ilustracije „nisu puki ukras tuđih tekstova” (Miodrag Pavić) već estetički ubedljiv komentar emotivnog učesnika u igri samo/spoznaje. Bošovske varijacije naše savremenice podsećaju na dalekog duhovnog srodnika.

Po horizontalnom i vertikalnom umrežavanju vremena i konstituisanju problemskih celina u umetničkom radu Džoje Ratković očito da je sedamdesetih izgradila prepoznatljiv rukopis zrelog stvaraoca, zatim do 1991. radi kao ilustrator u RTV Beograd kada odlazi uBeč gde nastavlja intenzivan umetnički rad i afirmaciju. Kompatibilne segmente njene umetničke biografije predstavljaju ilustracije za knjige (za izdavačkekućeVukKaradžić, Prosveta, BIGZ, Maticasrpska), crteži iz ciklusa Kapričosi, karikature (za Jež, Student, Vesti TV Beograd), ilustracije za novine (Politika, NIN, Oslobođenje, Neye Zürcher Zeitung, Die Presse, Wiener Journal) kaoi crteži-zapisi iz dnevnika i drugi grafički radovi.

Njeni crteži su najčešće nevelikog formata, strpljivo rađeni tušem i perom, uglavom crno-beli, ponekad osveženi akvarelom. Valerski bogatom i suptilno iznijansiranom crtačkom građom, ritmovima svetlosti i senke ona niveliše atmosferu oniričnog i nadrealnog.

I kao što bajke predstavljaju otiske ljudskih pratipova i ljudskih pramotiva u kojoj pobeđuje dobro nad zlom, tako i transformacije njenih čovekolikih spodoba deo su fikcije unutrašnjeg doživljaja iste predstave o kafkijanskim prostorima teskobe u kojoj se smenjuju glumci i scenaristi.

Kreativna impulsivnost i začaranost umetničkom istinom, u slučaju Džoje Ratković Gavela postaju vrednost po sebi, a njeno umetnički angažovano delo, uprkos svemu, sačuvalo je sopstveni integritet. Dovoljno za jedan stvaralački vek.