Niko ne zna koliko ima dece prosjaka

Radni dan osmogodišnjeg Novosađanina Dejana ne počinje pakovanjem knjiga za školu. Malom Dejanu je svaki dan isti – i leti i zimi, on umesto u redu za užinu, stoji ispružene ruke na novosadskim ulicama. Za hleb sebi i svojoj, kako kaže, bolesnoj majci, zarađuje proseći i to od ujutru do uveče.

– Ne idem u školu, a baš bih voleo. Šta da radim, mora se ovako... Nemaju svi sreće u životu – sa neverovatnom zrelošću za svoje godine zaključuje Dejan.

Neko, kako kaže, mora da zarađuje. Majka mu je, objašnjava, teško bolesna i ona ne može da im obezbedi egzistenciju, otac ih je davno napustio, a kirija i računi stižu svakog meseca – bez dana zakašnjenja.

Ni on ni njegova majka ne uspevaju da dobiju socijalnu pomoć, iako žive u teškim uslovima.

I sudbina Elvisa (20) iz Beograda je slična. Njegovu situaciju dodatno otežava i činjenica što je, zbog cerebralne paralize, vezan za invalidska kolica. Na beogradskim ulicama, kada je „dan dobar” zaradi do 500 dinara, ali kako kaže, to nije život.

– Sve radim sam – perem veš, spremam hranu... Ja ovakav... I niko mi ne pomaže – kaže Elvis koji, takođe, nije išao u školu.

Obraćao se, kaže, svima koji bi mogli da mu pomognu, ali još nije uspeo da reši nijedan problem.

– Skupljao sam dokumenta, lekarske nalaze, ali izgleda da nisam dovoljno bolestan. Kažu, za ta kolica, kakva su meni potrebna, moram da budem još bolesniji – razočarano, ali i dalje kroz osmeh priča naš sagovornik, pokazujući deformisane noge.

Elvis kaže da je jedinu konkretnu pomoć dobio u svratištu gde, može da se okupa, da jede... I onda opet na ulicu. Trajno rešenje za svoju očigledno tešku situaciju ne vidi.

Tragom potresnih ispovesti ovih, za institucije, ali i većinu prolaznika nevidljivih ljudi, obratili smo se Ministarstvu za rad i socijalnu politiku. Iako smo od zaposlenih u ovoj instituciji saznali da zvanična državna strategija za rešavanje problema prosjačenja, a posebno kada je reč o deci i starim licima ne postoji, odgovore na konkretna pitanja da li uopšte postoji bilo kakva evidencija o broju dece u Beogradu i Srbiji koja su prepuštena ulici, nismo dobili.

Sa druge strane u Prihvatilištu i Prihvatnoj stanici za decu Beograd, koje mališani sa ulice doživljavaju kao utočište, kažu da je tokom 2009. godine u ovu ustanovu dovedeno tridesetsedmoro dece, dok je tokom 2010. spas od sumorne svakodnevice kod njih pronašlo 26 mališana.

– Međutim stvarna brojka je prikrivena. Većina dece dolazi sa udruženim problemima. Dete napravi krivično delo krađe, ali ujedno i prosi, skita, žrtva je trgovine ljudima, ili zavisnik od psihoaktivnih supstanci, te je prosjačenje propratna pojava nekog glavnog problema – kaže za „Politiku” Marija Grbić, socijalna radnica iz ovog beogradskog prihvatilišta, dodajući da je
za većinu dece prosjačenje izvor egzistencije, a neretko ih roditelji zloupotrebljavaju, jer deca koja prose izazivaju sažaljenje kod ljudi i zarade veću sumu novca koju daju roditeljima.

– Reč je o deci koja dolaze iz marginalizovanih porodica, pripadaju nižim socijalnim grupama, žive u lošim socijalnim, ekonomskim i kulturnim uslovima. Marginalizacija se upravo i ispoljava kroz zavisnost od drugih – objašnjava naša sagovornica napominjući da se deca i mladi, odmah po prijemu uvode u sistem.

– Primećeno je da većina dece nije upisana u matičnu knjigu rođenih, što je još jedan od niza problema sa kojima se susrećemo, a koji predstavljaju plodno tle za zloupotrebu dece u razne svrhe – ističe Grbićeva.

Cilj ove ustanove je da se, u saradnji sa Centrom za socijalni rad iNVO,, Praksis” deca upišu u matične knjige, kako bi mogla da ostvaruju svoja prava i postanu korisni članovi društva.

– Takođe, neophodno je uvesti mališane u organizovani način života higijenske, radne aktivnosti, obezbediti im redovnu i kvalitetnu ishranu i zdravstvenu zaštitu i uključiti ih u obrazovni proces, odnosno profesionalno osposobiti – objašnjava naša sagovornica.