Život u Makluanovom selu

Idućeg meseca navršiće se sto godina od rođenja proroka informatičke ere, Maršala Makluana. Tvorac sintagme „globalno selo“ pre više od pola veka predvideo je razvoj globalnih informacionih sistema i epohu koju će obeležiti masovni elektronski mediji. Iako ne direktno, predvideo je i stvaranje džinovskih mreža poput interneta, a reklame je lucidno nazvao „pećinskom“, odnosno, „najvećom umetnošću 20. veka“.

Ovaj jubilej bio je povod za okrugli sto Kulturnog dodatka, na temu „Moć medija u globalnom selu“. Učestvovali su teoretičari medija, ujedno profesori univerziteta: kulturolog Milena Dragićević Šešić (FDU), reditelj Stanko Crnobrnja (fakultet Singidunum), književnica i dramski pisac Sanja Domazet (FPN), glumica i pisac Amra Latifić (Singidunum), kao i Vesna Roganović, urednica Kulturnog dodatka i Gordana Popović, novinarka „Politike“.

Politika: Da li smo danas u ropstvu medija? Ko čime gospodari? Da li smo robovi ili gospodari tehnologija?

Stanko Crnobrnja: Rekao bih da mediji i njihova tehnologija ne zarobljavaju, možda i ne oslobađaju nego da oni, u skladu sa onim što je Makluan propovedao, pre svega determinišu. Makluan je pripadao školi tehnoloških determinista, čija je kolevka u Kanadi, koji tehnologiju vide kao definiciju današnje stvarnosti, ne kao most između čoveka i prirode, nego kao novu alternativnu prirodu.

Politika: To je neka simbioza?

Stanko Crnobrnja: Ne, nije simbioza. To je nova alternativna priroda, potpuno paralelna sa onim što čovek gradi ili nasleđuje od prethodnih generacija, od kosmosa, planete, bioloških faktora. Dakle, tehnologija je potpuno alternativna i legitimna prirodi. I ta vrsta determinizma – koja u Evropi izaziva veliki otpor i teško prolazi, nastanjena na jednom izvesno malom marksističkom pristupu o determinizmu – ipak je iznela neke pouke iz eksplozije medija u 19. veku, pogotovo iz takozvanih električnih medija. Makluan je, u stvari, pripadao jednoj grupi takozvanih „električara”. Upravo determinizam tvrdi da su razvojem elektronskih medija nastupili uslovi za pojavu jedne potpuno nove civilizacije. Dakle, Makluan se pojavio kada je nauka bila spremna da prihvati izazov koji je on lansirao: da smo na kraju ne jednog veka, nego na kraju čitave jedne civilizacije, da smo na nuli i da započinjemo jednu novu civilizaciju. On se našao u epicentru tog momenta, da to razglasi i to je radio na jedan opet savremen, netipičan način za filozofe. Koristio je slogane kao u advertajzingu, obraćao se populistički ne samo narodnim masama nego i kolegama filozofima i zato je izazivao ogromne kontroverze. I dan-danas ih izaziva zato što je ukinuo stege koje su vladale u načinu ophođenja nauke sa javnošću.

Politika: Da li je ta civilizacija u zametku dobra ili loša?

Milena Dragićević Šešić: Gutenbergova civilizacija još traje. Ova jeste u zametku, ako imamo u vidu da je kod nas tehnološki formiran samo medijski sistem. Škola je i dalje zasnovana na civilizaciji knjige, na nauci, na civilizaciji znanja, na uzročno-posledičnim odnosima. Kad kažem mi, mislim na sve one rođene u 20. veku a još žive, čiji su vidokruzi, horizonti formirani u porodici obrazovanoj u prethodnoj civilizaciji i u školi. Dakle, nalazimo se u stalnom procepu i konfliktu, i u sukobu vrednosti. Zato nam se čini da nam se nova civilizacija ne dopada, bilo da je reč o civilizaciji slike ili ovoj novoj digitalnoj, internet civilizaciji. Uprkos svemu, promena kulturnog obrasca suštinski nije velika. Dakle, mediji su ne samo prenosioci vrednosti, oni su i stvaraoci vrednosti. Recimo, vrednosti novca, vrednosti uspeha po svaku cenu, stava da je u životu važna samo slava, a da su vrednosti solidarnosti ili prijateljstva dosadne. Otpor tome se javlja kod velikog broja nas, intelektualaca, i usmeren je pre svega ka onim medijskim produktima koji su namenjeni jevtinoj, brzoj, lakoj, lagodnoj komercijalizaciji. Više to nisu samo tv-novele i zabavne emisije najnižeg nivoa. Čak i emisije vesti, jutarnji i popodnevni programi, postaju na neki način zabavni kič programi u kojima i voditelji postaju zabavljači. Doduše i od nas profesora se sve više traži da budemo zabavljači, da animiramo studente, to je prosto deo tih novih vrednosti.

Politika: Kada nabrajate nove vrednosti, izgleda kao da to nisu nikakve vrednosti. Ili jesu? Kakve vrednosti donosi nova tehnologija?

Milena Dragićević Šešić: Sada govorimo o vrednostima koje imaju društvenu moć i odgovornost. Pri tom mislim na ljude koji imaju neku vrstu društvene moći, od političara, preko profesora, novinara, lekara, advokata. To su profesije sa društvenim moćima a promena vrednosti se možda najbolje vidi u advokaturi i novinarstvu. Ako je osnovna vrednost, recimo, advokature da odbrani nečija prava, da odbrani život, u načelu, vi danas vidite da se kroz medije populariše potpuno druga slika advokature, uspeh po svaku cenu. Evo vam ga Šark: nije bitno je li njegov klijent prav ili kriv, on treba da ga odbrani i da pobedi javnog tužioca jer je vrednost te kulture da bude uspešan i da pobeđuje.

Politika: Da li mediji stvaraju vrednosti ili samo posreduju?

Milena Dragićević Šešić: Ja mislim i da stvaraju. Evo, navešću reč „luzer” (gubitnik) i reč popularan. U omladinskim i dečijim filmovima vi te reči niste mogli videti sve do 80-ih godina prošlog veka ni u čijoj produkciji, čak ni holivudskoj. A danas se deca odgajaju da moraju biti popularna u svom razredu kada imaju sedam godina. A kako se postaje popularan? Pa, nošenjem brendova! U tom smislu mediji utiču na promenu vrednosti. Zašto kažemo nove vrednosti? Popularnost je uvek postojala. I u 19. veku je uvek neko bio popularan u razredu, ali nije sigurno ni učitelj ni roditelj rekao da je super da budeš najpopularniji nego je rekao da budeš najpametniji, da imaš najbolje ocene. Sada dete kada ga pitate zašto nema peticu iz nekog predmeta kaže: „Taman posla, da me svi smatraju štreberom!”.

Politika: Koliko mediji danas forsiraju prave vrednosti?

Amra Latifić: To je diskutabilno pitanje. Smatram, i tu se slažem sa Makluanom, da su u mnogim medijima sadržani stari mediji, ali se menjaju njihovi efekti. U tom smislu on daje fantastičan primer ljudske ruke koja prerasta u strelu, strela prerasta u oružje, oružje prerasta u atomsku bombu... U istom kontekstu on spominje mit o narcisu i koristi termin samoamputacija. Sa tehnološkim razvojem medija dolazi do ukidanja nekog dela ljudskog tela i ljudskih funkcija. Makluan tvrdi da je pismenost produžila čulo vida, da je odeća produžila kožu, da je točak produžio šetnju, da je automobil produžio čitavo ljudsko telo, da su centralni nervni sistem produžili elektronski mediji.

To je tačno, zato što korišćenjem medija u vrhunskoj tehnološkoj eri zaista dolazi do samoamputacije određenih delova tela, određenih mentalnih funkcija. Ali, da bismo se tome oduprli, bitno je da uspostavimo ravnotežu sa ostalim čulima koje posedujemo, odnosno ravnotežu da razvijamo i druge delove tela.

Mediji apsolutno nude te tehnologije. Recimo, Makluan je predvideo da je planetu produžio satelit. To smo videli prilikom prenosa Olimpijskih igara u Pekingu pre nekoliko godina. Ali, da bismo svesno tumačili naše nesvesno, potrebno je da se priča o efektima medija. Makluan je, po meni, ne samo izvanredan teoretičar koji je postavio hipoteze koje su i danas održive, već je i vrlo važan pedagog. Smatram da bi bilo dobro početkom 21. veka uključiti u osnovnu literaturu srednjoškolcima njegovu knjigu „Razumevanje medija čovekovih produžetaka”, ljudima koji rastu na internetu, jer knjiga gubi monopol u oblasti obrazovanja, vaspitanja. Monopol u mlađim generacijama preuzima internet.

Stanko Crnobrnja: Treba da se stekne medijska pismenost.

Amra Latifić: Ja jesam pristalica tehnološkog napretka, ali ako vam internet postaje cilj a ne samo sredstvo onda se gubite u virtuelnom svetu, postajete suvišni u sopstvenom, realnom svetu, pravite hipersvetove u virtuelnim svetovima i potpuno se odsecate od realnog.

Milena Dragićević-Šešić: Isto tako je gospođa Bovari, čitajući knjige, ulazila u neki drugi svet i gubila veze sa realnošću. Dakle, nije poenta u mediju, već je poenta u sadržaju medija.

Politika: Može li se desiti da knjiga postane elitna kultura?

Sanja Domazet: U trenutku kada i fakultetski amfiteatar počinje da liči na teatar, imam utisak da su se ideje dva vrhunska intelektualca 20. veka potpuno ostvarile. Jedan je Makluan, drugi je Franc Kafka. Svedoci smo da su ideje i jednog i drugog prosto postale deo našeg svakodnevnog života. Međutim, čovek je ipak samo čovek, i što bi rekao Šeli, svi smo mi pomalo Grci. Prema tome, što god se oko nas događalo ostajemo to što jesmo, sa svim svojim instinktima, sa svim svojim unutarnjim slojevima, od kojih su neki otkriveni a neki na to tek čekaju.

Istina i fakat jeste da su mediji promenili svet. Međutim, svet nisu promenili toliko mediji koliko količina informacija koja je zasula sve nas. Ni sam Makluan nije mogao da pretpostavi da ćemo danas, a teoretičari tako kažu, za jedan dan saznavati više informacija nego što je u srednjem veku jedan čovek saznavao za čitav svoj ljudski vek. Dakle, ovog sekunda smo preplavljeni informacijama i više nije stvar u tome do koje mere su mediji produžeci i da li jesu ili nisu produžeci naših čula. Stvar je u tome što čovek više ne može da se bori sa tim informacijama. Potrebno je pronaći novi medij koji će selektovati sve te informacije i pomagati nam da do nas dolaze one informacije koje su nam korisne.

Istorija medija nam ukazuje da pojava novog medija nikad ne ukida prethodni, on se samo transformiše, tako da radio nikada nije ukinuo knjigu, niti je televizija kasnije ukinula radio, niti je internet ukinuo televiziju. Ovog trenutka civilizacija je postala vizuelna, oko je naše čulo koje je prvo, i koje vlada, ali to još ne znači da mi onim što vidimo odlučujemo. Mislim da knjiga neće postati deo elitne kulture nego će se zadržati iz najjednostavnijeg razloga: Čovek se obično vraća onome što je provereno i onome što je deo njegovog fenotipa i genotipa. Što se samih medija tiče, od one četiri funkcije – da informišu, socijalizuju, zabavljaju i edukuju – oni, na žalost, sada samo zabavljaju. Ali taj trenutak traje već dve hiljade godina, a možda i četiri. Još u starom Egiptu ima onaj spis koji kaže – mladi su se pokvarili i dolazi kraj sveta i blizu je. Evo, sad nam kažu po kalendaru, maja 2012. sve će nestati. Jedan Amerikanac je duhovito prokomentarisao: „Eto, rekli su nam da će ove godine biti propast sveta, nije se dogodila a toliko smo se nadali”.

Amra Latifić: Kada sam pričala o knjizi, mislila sam o knjizi u starom obliku, na papiru i da će je zameniti knjiga u PDF formatu.

Sanja Domazet: U tom slučaju bi i novine prestale da postoje a njima tiraž nije pao ni u momentu kada su se pojavile na onlajnu.

Stanko Crnobrnja: To ne stoji.

Amra Latifić: I ja mislim da to ne stoji, mnogo više se koriste internet izdanja...

Stanko Crnobrnja: Pre mesec i po dana, prvi put u istoriji, statistika je utvrdila da je prihod od novinske reklame putem interneta premašio prihod od reklame u samim novinama. To se odnosi i na knjigu. Osećam jednu malu satanizaciju tih novih medija koja mi se čini potpuno antimakluanovska. Društvo je oblikovano tehnologijom koju koristi a ne sadržajem ili oblikom svoje kulture, što je epohalno. Mi sada imamo novu generaciju koja je oblikovana internetom, medijem koji mi čekamo pet hiljada godina. To je interaktivan medij koji u sebi sadrži: pripremu, produkciju, postprodukciju, distribuciju i naplatu u jednoj mašini. To nikad nije bilo u istoriji civilizacije. Nova generacija se formira u tom duhu, da se priprema, da vrši produkciju, radi distribuciju, postprodukciju i naplaćuje u jednom mediju. Znači, klinci ne tumaraju internetom. Postoji dečko od 22 godine, koji je uzeo milijardu dolara od fejsbuka. On ne tumara, zna šta radi, i za sobom vuče 500 miliona ljudi koji su se uključili u tu priču. To je potpuno nova društvena konfiguracija, konfiguracija jednog društvenog stanja koje unosi nova tehnologija. Imaćemo za 20 godina ljude koji ne znaju šta je žičani telefon, koji knjigu gledaju kao artefakt a ne kao sredstvo kojim se dolazi do znanja.

Milena Dragićević-Šešić: Tu je reč o začecima te nove civilizacije?

Stanko Crnobrnja: Tako je.

Milena Dragićević-Šešić: Mnogo je tu više verbalnog. Mi smo verbalna kultura, naučili smo da komuniciramo. Šta je četovanje? Tu se piše, umesto da pošaljemo sliku, što je mnogo lakše. Ali nama je neophodno da pošaljemo i tekst i sliku na fejsbuk.

Stanko Crnobrnja: Poenta je u ekstenziji ljudskih čula, ljudskih organa, ceo taj sistem se proširuje elektronskom i digitalnom tehnologijom. E, sad, zamislite koliko će taj nervni sistem da se proširi i produbi uvođenjem još novih i novih digitalnih tehnologija, jer za sada smo u periodu miksa. Mi smo na jednoj granici u vremenu i prostoru, a Makluan kaže: ljudi u graničnim prostorima gube identitet zato što ga te granice čine nesigurnim. Međutim, mi smo sada upravo u toj granici između dve civilizacije, u toj pukotini, i tu masovno dolazi do gubitka identiteta. Tu imate upravo probleme ratova. Identitet više ne može da se održi u tom novom vremenu, gde nove tehnologije samo ljuljaju eksteritorijalno.

............... 

Egalitarna autoritarna Srbija

Milena Dragićević Šešić: Srpsko društvo je egalitarno društvo i istovremeno, malo paradoksalno, autoritarno. Zašto kod nas ljudi, po definiciji, mrze bogate, mrze privatni kapital? Mi smo egalitarni, voleli bismo da svi imamo isto, ali kroz novi sistem vrednosti koji se odjednom nameće: mera uspešnosti nije naš prijatelj koji ima isto, nego upravo onaj koji se ekstremno obogatio. Čak više nije ni važno kako su bogatstva stečena, ni kako se umnožavaju. Samo je važno da je neko jako visoko i zato je to nova vrednost, koja se ne dovodi u pitanje.

Ko gospodari internetom

Sanja Domazet: Sada imamo mladu generaciju koja nije odrasla na knjigama, i ne čita, ali je izgubila realan svet i zakoračila u virtuelni, po kome tumara. Oni više ne koriste internet, internet sada koristi njih. Ti mladi ljudi više ne pripadaju ni realnoj ni ovoj drugoj virtuelnoj sferi, nego tumaraju između jednih i drugih. To je fenomen o kome još uvek ni romani nisu napisani, niti naučni radovi, to nas tek čeka. Tim novim stvarima verovatno će se baviti psihoanaliza, ako uopšte opstane frojdovska teorija u budućnosti, s obzirom na to da je deo Amerike tu teoriju već uveliko odbacio.

Imam utisak da knjiga ostaje, ne zato što se meni tako privatno dopada, već zato što je knjiga već toliko godina prisutna kao jedan način čovekovog bivstvovanja sa samim sobom što je danas najređi mogući trenutak. Mi smo danas sve, samo što nismo na pravi i realan način sami, osim što smo usamljeni neprekidno, čak i kad smo u društvu. Knjiga je onaj trenutak idealne pune samoće, kada smo istovremeno i sami sa sobom i sa nekim drugim sa kim možemo komunicirati. Takođe, knjiga je način da komuniciramo sa nekim ko odavno više nije živ, sa nečijim idejama, to je vrsta seanse sa najvećim umovima. Knjigu čitamo u nekim drugim situacijama, od Vernerovih slika, knjiga je, zajedno sa pismom, prikazana kao momenat odvojenosti čovekove, računar to ne dozvoljava. Ne znam da li je iko za ovim stolom pročitao neku knjigu preko interneta. Ja jesam, zato što je to moj omiljeni pisac, čija se knjiga još uvek nije pojavila u štampanom izdanju. Realni podaci govore da se čovek veoma kratko zadržava na internetu. Nećete verovati, dva i po minuta traje naše zadržavanje na jednoj stranici, obično se nikad ne pročita ceo tekst nego početak i lid, kasnije nešto malo zaključka i to je sve. Naravno, fejsbukovanje, lajkovanje i ostale stvari traju satima, to je, na žalost, tzv. ubijanje vremena, ali to je na nivou komunikologije a ne na nivou obrazovanja i informacija.
 

Pozitivno ludilo na internetu

Stanko Crnobrnja: Kad pričamo o konekcijama sa prošlošću, znate li koliko Če Gevara ima svojih sajtova, koliko Džimi Hendriks ima svojih sajtova? Po desetak sajtova i profila, svaki od njih. Ko radi sve te sajtove? Koliko vremena ljudi ulože da skinu sve o Če Gevari, nađu fotografije, mape, izjave? Nekad se to radilo na institutima, a danas to rade klinci, i to neki iz Afrike, Angole. Imate poplavu ludila na internetu, pozitivnog ludila, koje može da omogući samo ta vrsta interaktivne tehnologije. Sada imate sintetizovane sve poznate elektronske tehnologije u jednoj, imate novu estetiku interneta, koja se sastoji u trodimenzionom pravougaonom ekranu koji u sebi, u jednoj istoj površini i u istom vremenu sadrži šest-sedam simultanih veza: tekst, grafiku, audio, video, neposrednu komunikaciju putem skajpa. Kad upalite računar, sve to odjednom možete da koristite: skajpujete s nekim u Njujorku, ovamo gledate vesti s interneta, u drugom ćošku gledate koliko udaraca ima Lejdi Gaga, ima 500 miliona udaraca, a ovamo čitate najnoviji esej, recimo, Čarlsa Simića. To rade deca. Oni to rade simultano, kao neki novi majstori, neki virtuozi nove tehnologije. Ja te klince viđam svaki dan, ja sa njima radim. Znate kako hakerišu? Ne daj bože da imamo nekog hakera ovde i da ostavite telefone. Za pet minuta će da uđe u sve telefone i da vam povadi sve adrese i svu komunikaciju koju ste imali za poslednjih godinu dana. Kako? Blututom. Ova nova tehnologija definiše mogućnost da klinac uđe ovde i orobi nas i naše informacije. Ta tehnologija definiše ovu novu civilizaciju. Čekalo se 5000 godina da dođemo do tačke da imamo jedan moćan medij. Makluan je to video. 
.......... 

Izgubljeni u virtuelnom prostoru

Amra Latifić: Knjiga zadržava izvesnu vrstu elitizma u smislu intimnog trenutka, intimne situacije. Može se desiti da za 30 godina knjiga uđe u elitnu kulturu a da internet postane deo masovne kulture, kao što je to pre 30 godina, recimo, bila knjiga. Može da se desi, ali ne mora. Nadovezala bih se na Makluana, koji govori o produžecima ljudskih funkcija, pa možda ne bih rekla produžetak, nego multiprodužetak, jer ako bi vas neko danas isključio sa tih produžetaka, kao što je recimo mobilni telefon u kome imate veliku koncentraciju informacija, vi biste bili izgubljeni u prostoru. Danas ne možemo da komuniciramo, niti da obavimo posao, pa čak ni konstruktivno da vodimo privatan život, ako nemamo privatan telefon ili kompjuter. Makluan je prvi koji kategorički apeluje na možda čak negativan uticaj medija, u smislu da treba da osvestimo onu drugu stranu mozga, mentalne svesti, koja nam trenutno zaostaje korišćenjem, recimo, slike. U njegovo vreme televizija je bila najpopularniji medij i u tom smislu interfejs između čoveka i televizije je bio ekran. Dakle, nismo imali toliku moć da uđemo u virtuelnu stvarnost, realnost, ali danas interfejs podrazumeva mnogo kompleksniju interaktivnu komunikaciju, i utoliko opasniju. 

Nastavak 25.6.