Uz Fidela do kraja

Program „Demokratija: izvoz/uvoz” filmskog festivala u Novom Sadu, koji ukazuje da se u 21. veku demokratija udaljila od svoje suštine i postala povod za igračke u rukama moćnika, otvoren je sinoć premijerom dokumentarnog filma „Uz Fidela do kraja” Gorana Radovanovića.

–„Uz Fidela do kraja”je politički slogan ispisan na bilbordu, kojim se na Kubi reklamiraju tekovine revolucije. Tu političku propagandnu kategoriju čine i poruke koje se direktno odnose na američku politiku i blokadu, ali i poruke koje se odnose na internacionalizam i latinoameričku solidarnost. Sa likovne tačke gledišta, ovo su neobične medijske slike u kojima se prepliću iskustva ruskog revolucionarnog konstruktivizma, sovjetskog socijalističkog realizma i američkog pop-arta – ističe u razgovoru za naš list autor filma i dodaje da naziv dokumentarca „sugeriše tematiku filma: poslednju fazu fidelizma”.

Radovanović, autor dokumentaraca „Kasting”, „Otpor”, „Moja domovina”  i „Pileći izbor”, i igranog filma „Hitna pomoć”, u novom delu slika proslavu 1. maja na Kubi – tamošnji najznačajnijijavni skup koji zbog svoje privlačne populističko-internacionalističko-sindikalne  koreografije privlači levičarsku elitu širom sveta. I sve to uz zvuke internacionale koja poprima harmoniju antiglbalističke himne.

– Na Kubi postoji kultura patriotizma koja je vezana za kult podizanja zastave i kult slušanja himne, koji su deo obaveznog rituala pre početka nastave u svakoj kubanskoj školi. I to svaki dan, bez izuzetka. Naravno da su u školskom sistemu dijalektički materijalizam i marksizam dominantna i jedina optika tumačenja sveta. Otud ne čudi da je rusko ime Vladimir vrlo rasprostranjeno na Kubi. Ideološke revolucionarne parole stare 52 godine nisu anahrone već apsurdno realne i dolaze iz jednog nama poznatogsveta nekadašnjeg internacionalizma – ističe autor koji Kubance doživljava kao „pitom i plemenit narod sa minimalnom agresijom, pored kojih ulični, izgladneli psi niti režu niti laju”, i čiji je povratak rutini života, kako kaže Radovanović „uvek bolan, jer se na Kubi suočavanje sa svakodnevicom meri količinom hleba, i bukvalno i metaforički”.

–Nisam mogao da izbegnem standardni i tradicionalni izazov evropskih reditelja koji se se suočavali sa Kubom u pogledu pravljenja dokumentarnog zapisa, bilo da je to impulsivno kao u slučaju Anjes Varde sredinom šezdesetih ili produkciono promišljeno i sračunato kao u slučaju Vima Vendersa i njegovog „Buena vista” krajem devedesetih. Moja pozicija je bila povoljnija, jer sam kao profesor filmske režije na Međunarodnoj filmskoj školi imao godinu dana mogućnosti ne samo da posmatram već i da učestvujem u životu koji se vremenom otkrivao kao manje egzotičan,a više kao realan svet. 

Srednjovečnibračniparkojidržijavnutelefonskugovornicuzastanovnikeselabeztelefona, lokalni bend, motocikl iz pedesetih ili megafon, junaci su ovog filma, zajedno sa stanovnicima mesta San Pablo de Jao u Sijera Maestri, koji za evropske standarde žive u prilično oskudnim materijalnim uslovima.

– Svi antibiotici na Kubi su isključivo domaće proizvodnje i to je država sa razvijenom tradicijom genetskog inženjeringa. Ali zbog oskudne i jednolično nepravilne ishrane dijabetes tamo poprima dramatičnu formu epidemije. Ali u Havani sam bio na predavanju lokalnog istoričara filma Horhe Iglesijasa, intelektualno najubedljivijem predavanju koje sam ikada slušao o filmskoj poetici Dušana Makavejeva. Znanje je jedan od ključeva za razumevanje tajne kubanske socijalne dinamike – ocenjuje reditelj i dodaje da je znanje najznačajnije dostignuće koja je ova totalitarna država dala građanima.

-----------------------------------------------------------------------

Enklava ili zablude i velike reči o Kosovu

Goran Radovanović priprema igrani film „Enklava”, čija se radnja odigrava na fizički ograničenom, izolovanom prostoru na Kosovu.

– To je film koji će naše snove, zablude i velike reči o Kosovu svesti na jednostavnu poruku ljubavi, kao jedini mogući uslov našeg opstanka, fizičkog i duhovnog – kaže autor koji smatra da nije rano za ovakav film.

– U budućoj istoriji kulture našeg naroda već je odvojeno mesto za jedan film o današnjem viđenju Kosova i Metohije od strane njegovih savremenika. Ostaje da se snimi i da se to mesto popuni. Ali ne a posteriori. Već sada, odmah, bez kalkulacije, svim umetničkim sredstvima i sa puno strasti! Jedino takav film može biti interesantan sadašnjem gledaocu, i relevantan za budućeg.