Državni grad u gradu

U podne, kod Londona, usred gradske huke, milicija skreće s puta ka Terazijama čitavu povorku pešaka. Odlučno maše u pravcu kojim se sme ići. Samo zaovito i naokolo pa u svoju tačku, samo levo i desno, uzbrdo ka Skupštini ili nizbrdo ka Topčideru.

Nikako drugačije ne sme i ne može, posredi je nešto izuzetno i velevažno, jer u hipu precrtani su svakodnevni pravci i sloboda kretanja, semafori i obični saobraćajci. Ništa zato što je podne i radni dan, što je London od Terazija na stotinak metara, što su pravim putem, s većim ili manjim razlogom, žurno ili sporo, kasneći ili raneći, pošli svi. A na pitanje zašto ne može, objašnjenja nema: pogled iz špalira je mrk, a usne stisnute. Tek jedan obavešteni pešak, više sebi u bradu, objasni da je u poseti važan državni gost – strani političar, jedan predsednik.

Konaci u prirodi

Kada je početkom 19. veka, posle dva ustanka, Srbija stasavala na putu do autonomije, prvi beogradski konak kneza Miloša Obrenovića – Gospodarski, „po većoj časti” od drva i dasaka, bio je u središtu srpskog dela grada licem ka Sabornoj crkvi. Daleko solidniji Konak kneginje Ljubice kasnije je takođe sagrađen naspram ovoga, ali je služio više porodici nego knezu, koji je za prebivalište izabrao bezbednost četiri kilometra udaljenog Topčidera i pitominu prvog evropski oblikovanog parka u Srbiji.

Za državne zgrade knez je birao i one u Savamali, oko vlastitog dvorca. One su tada bile na izmaku grada i neuronjene u vrevu, podalje od čvorišta, utoka i istoka ljudskog saobraćaja. Turske su uhode tamo bile uočljivije, a preteći tutanj tvrđavskih topova manje čujan. Simićev konak, potonja rezidencija kneza Aleksandra Karađorđevića, osvanuo je isprva na tlu isušene močvare barskih kukaca, pataka i žutih čaplji, u flori i fauni kraj Kragujevačkog druma.

Docnije, sa velikim parkom između četiri ulice, uređenim kao francuski pravilni vrt, zaštićen visokim propilejima i gardistima, a od sveta odvojen visokom zidanom i gvozdenom ogradom, uživao je versajski mir. Upravo kao i Stari i Novi dvor, koji su jedini, iz potom formiranog dvorskog kompleksa, dospeli u naše vreme. Temelj obližnjeg Doma Narodne skupštine je jednako bio odmaknut od tadašnjeg centra; građevina je podignuta na čistini, kako je pisao Dimitrije T. Leko, „jedne ogromne pustoši” kod nekadašnje Batal-džamije, gde je dugo izgledala „kao kap vode u sinjem moru”.

Takođe su i Karađorđevići gradili svoje dvorove na razdaljini „motornih točkova” od grada, na dedinjskom visu, i pogledom ih okretali Topčideru i zelenim brdima Košutnjaka. U posleratno doba pak, za sedište velike Federativne Narodne Republike Jugoslavije izabrana je ledina doskorašnje nasute močvare. Kada je proces gradnje, obnove i adaptacije većine državnih zgrada završen, u bivše dvorske rezidencije su useljeni narodni prezidijumi, savezna i republička izvršna veća, predsedništvo, u jednom trenutku i onda sve do danas – čak i Skupština grada Beograda.

Danas, međutim, nekadašnje dvorske i državne zgrade nisu više mirna izbežišta odakle državnici i političari, u relativnoj bezbednosti, povučenosti i tišini, mogu trezvenije sagledati sav prepunjeni sadržaj onih ničeanskih vreća društvenih htenja i zahteva. Većina ih je ostala usred grada, opletena gustim saobraćajem u još gušćem tkivu novoizgrađenih ulica i zgrada. Desilo se i to, svakoj racionalnosti uprkos, da su se upravne građevine, ministarstva i nabujala državna administracija, po svedočenjima njenih službenika, rasuli na čak 200 tačaka po centru Beograda. Stvoren je, na taj način, čitav mali državni grad unutar grada, sasvim neplaniran, stoga zapleten i nedopustivo nefunkcionalan u svojoj rašepurenosti i nepovezanosti. A ipak grad sa svojim čvrstim unutrašnjim pravilima, čije funkcionisanje neretko nalaže zabrane i ograničenja, pa i zaustavljanje tokova većeg grada, zasigurno i važnijeg, čiji je deo.

Sastavljanje raščinjenog

Današnja postavljenost zgrada države, njihova sveprisutnost u slici gradskog jezgra od Nemanjine, Kneza Miloša, preko Terazija do Trga Nikole Pašića, ta gotovo neverovatna proliferacija administracije, njena uveličanost, protegnutost i rasutost, analogna je sveprisutnosti politike u životu građana. Koliko je politike svakodnevno, u jedinici medijskog i običnog vremena, čini se da je barem toliko razbacane a preguste administracije u centru Beograda, kao postulativnoj jedinici prostora. A kako se ta dva obilja zakonomerno jedno u drugom odražavaju i međusobno podstiču, sam prostor postao je kao kakav vitopereni odraz ovdašnjih neprestanih, vajkada sudbinskih i ostrašćenih upliva politike u stvarnost, koja joj prečesto stoji nadređena, umesto da je na usluzi da život učini udobnim i lakim.

Kada se, međutim, sve ovo svede na minute i metre, na časove i kilometre, radne sate i ulične mreže, nameću se pitanja. Bio strani premijer ili predsednik, treba li takav, katkad i bez najave, da prisvoji i zaustavi dnevni čas, hrupi u podne i običan životni tok, da se zbog njega ili bilo koga državnog službenika, prazne mostovi, ulice i parkovi, menjaju putanje, zaustavljaju autobusi, smišljaju obilaznice? Sme li se politika i njen razlog tako lako, časomice i nehajno, izdizati nad svakodnevicom, zauzlavati pešaka, paralisati život grada? Uopšte, smeju li se koordinacija i kooperacija, kao plemenita civilizacijska načela, tako lako zamenjivati subordinacijom?

Ukoliko se tako nešto uvek iznova čini, uz svu moguću korist od stranih gostovanja i poseta, političari kao eho dobijaju osnovano nezadovoljstvo građana, jer se ono ne tiče samo nelagode građana prestonice, već opšteg moralnog načela na čije su nepoštovanje osetljivi svi. Otuda je teško zamisliti izgradnju i najosnovnijeg poverenja; sa svakim ponavljanjem, jaz između političara i građana je dublji, a vera u politiku sve slabija. Stoga je od odlučujuće važnosti da se političko iz pojma šireg obima povuče u pojam užeg – u predele utilisa i uslužnosti, gde mu je i jedino mesto.

Zapravo tamo gde su veštine funkcionisanja države i opsluživanja građana važnije od veština osvajanja i održavanja vlasti, i gde su pucateljni i svima znani državni poslovi odmenjeni nečujnima i neznanima, onima koji rone tiho i ne počivaju na deklarativnom staranju i gromkim obećanjima, već na stvarnom unapređivanju društvenih i životnih prilika, temeljenju stasalih državnih institucija. Tamo gde se urušeni mostovi poverenja lakše obnavljaju.

Sasvim u skladu s tim jeste onda i naum, od vlasti istina prepoznat ali nesproveden, da se prestonica konačno oslobodi od državnog grada u gradu, i preda građanima, najpre kulturi Beograda i Srbije. Da se raščinjeno, barem većim delom, sastavi u novobeogradskoj Palati Srbija, koja je za sličnu svrhu bila podesna u najvećoj Jugoslaviji, zašto ne i u današnjoj Srbiji, ali je neopravdano čeka. Bio bi to tek mali blagonakloni odgovor na već višedecenijske vapaje građana da umesto politike okušaju dostojanstven život.

Tamo gde se politika i moral oduvek dotiču, ali i sukobe, kao što je slučaj u delovanju političara, problem njihovog radnog prebivališta od svih pitanja ponajmanje zaslužuje da bude velika tema, predmet moralnog odlučivanja, ili govor savesti jednog od njih. U tom posebnom slučaju ipak najbolje presuđuju razlozi uštede, ekonomičnosti i funkcionalnosti, efikasnosti, kao i opšte bezbednosti, sve ono što se doduše zna, ali ozbiljno ne uzima u obzir.