Kako to rade Japanci

Amerikanci nikad neće rešiti probleme na Bliskom istoku, zato što imaju plave oči i svetlu kosu. Za ulogu pomiritelja, najpodesniji su Japanci, zato što imaju žuta lica - i u ovom problematičnom regionu nisu ispalili nijedan metak.
Ovu dijagnozu postavio je niko drugi, nego Taro Aso, čije je trenutno zanimanje - šef japanske diplomatije! Na prvi pogled politički gaf, ali na drugi, reč je o frojdovskoj grešci: ministar je samo na neprikladan način izneo ono što je u nacionalnoj podsvesti.

Za Japan je naime Bliski istok druga reč za naftu. Nafta je pak sinonim za nacionalnu energetsku bezbednost, i, u krajnjem ishodu - opstanak Japana kao prosperitetne nacije i danas druge po snazi svetske ekonomije.

Potrebe za naftom Japan gotovo stopostotno podmiruje uvozom, od toga 90 odsto sa Bliskog istoka. Naftna diplomatija - održavati dobre odnose sa svim bliskoistočnim proizvođačima, od Saudijske Arabije, preko Irana do Libije - zato je jedan od glavnih poslova ministra spoljnog. U tome su japanske diplomate generalno uspešne, uprkos ponekom ministarskom gafu.

Ali Japan je, kad je reč o nafti, poseban, i kao takav primer za ugledanje, u nečemu podjednako važnom: po tome kako je troši. U planetarnoj debati o energetskoj bezbednosti, globalnom zagrevanju i alternativnim gorivima, način na koji se sa ovim pitanjima suočava predstavlja u stvari pogled u ono što će, ranije ili kasnije, morati da oponaša i ostatak sveta.

Nema, naime, nacije koja je toliko svesna energetske oskudice i koja je energetsku efikasnost podigla na nivo umetnosti, kao što je to slučaj sa Japancima: oni su uspeli da potrošnju energenata drastično smanje, a da pri tom ne žrtvuju suštinu svog blagostanja.

Japan je apsolutni svetski šampion: ako bi se, radi boljeg razumevanja, njegova potrošnja nafte po jedinici društvenog proizvoda označila brojem jedan, onda bi taj koeficijent za Britaniju danas iznosio 1,4, za Nemačku 1,7, za Francusku 1,9, za Ameriku 2,7. Da se ne pominju Rusija, gde bi ovaj odnos bio 19,7, ili Kina sa 9,6. (Svetski prosek bi bio okruglo 3.)

Poređenje s Amerikom bi bilo naročito zgodno, zbog sličnog dohotka "po glavi": prosečni Japanac tako troši 2,8 tona nafte godišnje, a prosečni Amerikanac 5,4.

Fanatici energetske štednje Japanci su postali posle naftnog šoka 1973, promovišući ovu čuvarnost u nacionalnu opsesiju. Nije reč samo o novim, efikasnim tehnologijama, već i mentalnom stavu. Evo nekoliko primera:

Japan je od 1973. smanjio uvoz nafte za 16 odsto, iako je obim ekonomskih aktivnosti u međuvremenu udvostručen. Od sveukupne solarne energije koja se danas proizvodi, 48 odsto pripada Japanu; četiri od pet najvećih proizvođača solarnih generatora su japanske firme.

Jedan od tipičnih primera kako je industrija podigla svoju efikasnost je čeličana Nipon stil, koja je svoju naftnu zavisnost od 1974. smanjila za 84 odsto: japanske čeličane generalno po toni čelika troše 20 odsto manje energije nego američke i čak 50 odsto manje od kineskih.

Nacionalnu energetsku strategiju, koja počiva na "tri E" - energetskoj bezbednosti, ekonomskom rastu i ekološkoj zaštiti - vlada inovira svake tri godine. Najnoviji dokumenat o tome predviđa da se do 2030. udeo nafte u nacionalnom "energetskom koktelu", smanji sa sadašnjih 50, na 40 odsto. Nacionalne rezerve su inače dovoljne za 170 dana normalne potrošnje.

Vlada je postavila i striktne standarde energetske efikasnosti za kućne aparate, pa tako, na primer, klima-uređaji treba do 2008. da troše čak za 63 odsto manje struje nego danas, a frižideri, koji pište ako se ostave otvorenim, za 23 odsto… Osnova urbanog transporta u Japanu danas su vozovi: Japanci samo u 55 odsto putovanja koriste automobile (Evropljani se za javni prevoz odlučuju samo u 10 odsto, a Amerikanci sedaju za volan u 98 odsto slučajeva).

Istraživanja pokazuju da više od tri četvrtine Japanaca štednju energije smatra ličnom odgovornošću. Japanske kuće su i dalje duplo manje od američkih, a za većinu je centralno grejanje "isuviše ekstravagantno". Toplu vodu iz kade, posle kupanja, usisava veš mašina, kućno smeće se pažljivo razvrstava na plastiku, metal, papir, staklo, tekstil, sa preciznim uputstvima kada se šta iznosi…

U firmama je prošlog leta na snazi bila kampanja "skinimo sakoe", kako bi se termostati erkondišna podesili na 28 stepeni, a ove zime apel je da se nose prsluci i puloveri, kako bi regulacija bila podešena na samo 20 podeoka.

I na kraju, opet ono neizbežno, "a gde smo mi"? Daleko smo, naravno, od japanske lige, ali obeshrabruju poređenja sa susedima. Kako je ovih dana objavio specijalizovani (domaći) sajt energyobserver, pravi smo rasipnici: nama za dolar društvenog proizvoda treba tri kilovat-časa struje, dok je Hrvatima dovoljno manje od kilovata, a Grcima, Italijanima i Austrijancima, čak šest puta manje nego nama…