Dajte mi dva i po metra retkih knjiga

Iz perspektive prosečnog srpskog bračnog para, koji jedva da ima dovoljno novca da deci kupi udžbenike, jedan od vrhunskih oblika luksuza je nabavka prvih, pa i autografskih izdanja pisaca koji su odonda ušli u školsku lektiru. U svetu, bogati rado kupuju rana izdanja velikih autora, možda ne toliko iz lične slabosti prema njihovim delima već zato što znaju da vrednost takve investicije vremenom uvek raste. Za razliku od njih, čak i oni malobrojni u Srbiji koji imaju novca za retke i dragocene knjige ne prepoznaju u njima mnogo više nego što je radnička klasa bivše SFR Jugoslavije videla u edicijama koje su se kupovale na metar da popune velike regale kakvi su tada bili u modi.

Tek skućeni proleteri su pre nekoliko decenija na police slagali monotone nizove domaćih i ruskih klasika, smeštene u jednobojne korice bez ilustracija i eventualno ukrašene samo lažnim zlatotiskom kojim su na njima bila odštampana imena autora – istinskih i nabeđenih, u međuvremenu zaboravljenih velikana.

Danas srpska finansijska elita, sudeći po rečima Filipa Tomaševića, koji vodi sajt posvećen prodaji antikvarnih knjiga, na isti način, i to pod uslovom da ne staju više od 100 evra, nabavlja proverene naslove poput prvih izdanja Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića i starih istoričara.

– Filozofija i književnost ili bilo šta drugo ih slabo zanimaju. Za specifične naslove, koji otkrivaju individualan ukus naručioca, raspituju se dobrostojeći, ali ne bogati intelektualci. Kupci koji su zbilja imućni, a takvih i nema mnogo, možda 30 ili 40, ponekad su od nas i bukvalno naručivali dva i po metra knjiga. I čak nije trebalo da izmerimo jedino dužinu, nego i visinu i dubinu knjiga, kako bi se poručilac uverio da će mu stati na policu – seća se Tomašević.

„Političara i sportista nema”, odgovara Jovan Despotović, istoričar umetnosti, na pitanje ko su kupci umetnina koje na prodaju iznosi aukcijska kuća „Madl art”.

–Naši klijenti su mahom profesori, advokati, inženjeri.Mnogi od njih su u penziji, posle decenija obavljanja solidno plaćenog posla, tako da sada imaju sakupljeno nešto novca za dela koja su uvek priželjkivali. Najviše što mogu da izdvoje jeste nekoliko hiljada evra po artiklu, i to za one do kojih im je lično stalo. Dobro znaju šta traže, pokazuju individualni ukus, ne kupuju nešto samo zato što je posredi delo svima poznatog imena – objašnjava Despotović.

V. Vukasović

----------------------------------------------------------

KARLOV UGAO

. Za većinu građana ručak je luksuz. Večera je već perverzija.

. Čim ti ministar da vetar u leđa, možeš odmah da kupiš jahtu.

. Kakav je to luksuz ako jedeš buđav sir, piješ staro vino i voziš se autom bez krova!?

. I na zlatnim „roleksima“ je pet do dvanaest.

. Ako imaš ljubavnicu, žena je luksuz.

. Nismo toliko bogati da kupujemo bofl. Zato na Sajmu automobila prvo se rasprodaju „mercedesi“, „poršei“, „audiji“...

. Obični građani se ne luksuziraju. To je privilegija lopova.

. Nije sve u ceni. Eto, skupštinski restoran je luksuzan, a jeftin.

. Jedan poslanik je po prirodi skroman: više voli da pojede dve velike baklave nego jednu malu.

. Skromnost je vrlina. I veliki luksuz.

. Taj političar ne dozvoljava sebi luksuz – da govori istinu.

Dragutin Minić