Imunitet poslanika – autoritet parlamenta

Predstavnici vlasti dobili su ovih dana novi zadatak od Evropske komisije. Treba preispitati rešenja u vezi s imunitetom narodnih poslanika (i drugih nosilaca javnih funkcija) i suziti ovaj imunitet u delu koji se odnosi na vanparlamentarnu delatnost poslanika (imunitet nepovredivosti). Govori se i o mogućnosti ukidanja ovog imuniteta. Narodni poslanici ne treba da odgovaraju za izraženo mišljenje i dat glasu parlamentu, ali van njega treba da odgovaraju kao obični građani. Iako je, naizgled, ovakvo rezonovanje ispravno, jer je usmereno na ukidanje neprimerenih privilegija poslanika iz ugla ustavnopravne nauke stvari stoje nešto drukčije.

Prvo, razlikuju se dva oblika poslaničkog imuniteta (tu razliku pravi i Ustav). Jedan je imunitet neodgovornosti koji štiti slobodu govora u parlamentu. Iako postoje razlike u regulisanju njegove sadržine, ovaj imunitet je prisutan svuda. Drugi oblik, imunitet nepovredivosti, sprečava pritvaranje ili lišavanje slobode, kao i krivično gonjenje poslanika (u toku trajanja mandata) bez odobrenja parlamenta i pokriva njegovu vanparlamentarnu delatnost. U većini zemalja, osim nekoliko zemalja anglo-saksonske pravne tradicije, i ovo je nezaobilazni oblik imuniteta.

Drugo, poslanici nisu obični građani već njihovi predstavnici. Oni se ponekad suočavaju sa pretnjama, ucenama i pokušajima potkupljivanja. To posebno važi za poslanike opozicije, koji se mogu naći u nemilosti izvršne vlasti. Poslanik koji je neosnovano lišen slobode ili tendenciozno optužen da je izvršio krivično delo, biće onemogućen, ma koliko hrabar i uporan, da obavlja funkciju narodnog predstavnika. Francuska ustavna teorija smatra da imunitet nepovredivosti štiti poslanika od „zloupotreba i ponižavanja usmerenog protiv njega iz razloga stranih vršenju mandata”.

Treće, sadržina imuniteta je ustavna materija. Poslanički imunitet prema Ustavu Srbije preširoko je postavljen u oba segmenta (prema Ustavu od 1990. imunitet neodgovornosti je bio uži), ali se nikakvom političko-pravnom akrobatikom (izmenama Zakona o Narodnoj skupštini i sl.) njegova sadržina ne može ograničiti tako da to bude u skladu s Ustavom. Ustav je definisao poslanički imunitet; Ustav ga jedino može redefinisati.

Što se postupka za oduzimanje imuniteta nepovredivosti tiče, to je materija skupštinskog poslovnika. Izmenama poslovnika moguće je preciznije urediti uslove za oduzimanje imuniteta nepovredivosti. Imunitet ne treba da štiti od krivice za izvršeno delo, niti da ometa izvršenje pravde; parlament mora da uzme u obzir ozbiljnost podnetog zahteva za gonjenje poslanika, ali i da vodi računa o autoritetu institucije itd. (vidiizveštaj Venecijanske komisije o režimu parlamentarnog imuniteta, 1996).

Najzad, poslanički imunitet nije privilegija i ne ustanovljava se radi poslanika, već radi nezavisnosti i autoriteta parlamenta. Razlog postojanja ovog instituta je očuvanje podele vlasti i zaštita opšteg interesa, a ne individualnih interesa poslanika. Stoga bi ukidanje imuniteta nepovredivosti ili njegovo značajnije ograničavanje moglo voditi daljem slabljenju autonomije narodnog predstavništva. Nisam siguran da bi to doprinelo većoj stabilnosti ustavnog poretka.

*Profesor ustavnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu