Marš milijardi

Zar smo obarali Berlinski zid da bismo sada udarali glavom u Kineski zid i zar smo skidali „gvozdenu zavesu” da bi se opet nad nama nadvile „crvene zastave”? Ne lovite veštice nego zahvalite Kini što prema Evropi nastupa kao „dobra vila” i pomaže da se ublaže finansijski potresi u Uniji.

Ovakve polemične krajnosti, kakve poduže traju povodom rastuće uloge Kine u svetskim poslovima, čule su se i povodom upravo završenih poseta njenog premijera Ven Đijabaoa Nemačkoj, Britaniji i Mađarskoj. Zvaničnici i biznismeni sve te tri zemlje iskazali su zadovoljstvo novim aranžmanima s dalekoistočnom ekonomskom velesilom, dok su im mnogi mediji, aktivisti za ljudska prava pa i pojedini stratezi, zamerili da su, zarad materijalnih interesa, gosta poštedeli oštrih primedbi na račun tamošnjeg „autoritarnog uređenja”, kao i da su prihvatili „spoljnu igru” kojom se „produbljuju, a ne umanjuju, evropske nesaglasnosti”.

Razvrstavanja oko „kineskog slučaja” će potrajati i verovatno izrasti u najduži bitan globalni spor ovog veka. Situacija izmiče iskustvu a zasad i mašti: prvi put se država kojoj je na čelu komunistička partija uvrstila u vodeće ekonomske snage kapitalizma, pa i među glavne kupce dugova u koje su zapali sistemi po čijim se receptima, tržišnim i ideološkim, oblikovao savremeni svet.

Razlike se povremeno ublažavaju svođenjem na „pitanje vremena”. Tako ih predstavlja i Henri Kisindžer kad ukazuje da Kina politički računa na „strpljivost”, a Zapad na „brze rezultate”, dok stvari ekonomski idu drugačije sa ubrzavanjem Kine i usporavanjem Zapada.

„Sutrašnja Kina biće zemlja pune demokratije… bez demokratije nema socijalizma, bez slobode nema stvarne demokratije, bez osiguravanja ekonomskih i političkih prava nema realne slobode.” Navedeno zvuči kao opomena Kini, ali je to citat iz članka njenog premijera u londonskom „Telegrafu”. Dakle, krajnji cilj nije sporan, samo je „pitanje vremena”, na šta upućuje i akcent, koji je prenela Sinhua, iz govora predsednika Hu Đintaoa, povodom tekućeg nacionalnog obeležavanja 90. godišnjice KP, da će „Kina još dugo biti u primarnoj fazi socijalizma”…

Dugo će biti i privikavanje na brzorastuću silu. Počeo je „najduži marš”, konstatuje londonski „Gardijan”, uz asocijaciju na ratni „Dugi marš” posle koga su Kinom 1949. zavladali komunisti.

A trenutno, Kina „uzima Evropu pod svoje” i profitira dok sporazumima s pojedinačnim zemljama produbljuje nejedinstvo u kontinentalnoj Uniji, smatra uticajni Evropski savet za spoljne odnose. Taj sastav, u kome je sijaset bivših i sadašnjih visokih nacionalnih i internacionalnih autoriteta, sugeriše da Kinezi „kupuju Stari kontinent”. Uz ostalo, tako što otkupljuju obveznice i imovinu država u krizi.

Samo ove godine Kina je za više od 40 milijardi evra otkupila dobra kategorisana u toj valuti, mahom u „perifernim ekonomijama” (za kakvu važi i uskomešana Grčka), nadovezuje se pekinški „Kapital ekonomiks”. Još su joj basnoslovniji ulozi u Aziji, Africi, Latinskoj Americi, podseća „Ekonomist”. U tom rasprostiranju, analitičari naziru strategiju Pekinga za „globalno ekonomsko ovladavanje periferijama”, koje su klasični centri moći zapostavili.

U toku je nezapamćeni marš milijardi (dolara i evra) iz zemlje koja još važi za nedovoljno razvijenu, uprkos tome što je zauzela globalni vrh po izvozu i deviznim rezervama (tri biliona dolara). Peking saopštava, naime, da je Kina tek na 100. mestu u svetu, kada se računa dohodak po stanovniku.

Iako insistira na nacionalnoj disciplini, u poslednje vreme su i u njoj učestali protesti radnika. Vlasti procenjuju da to nisu protivljenja sistemu, već izlivi gneva protiv pojedinačnih zloupotreba, pa pojačavaju borbu protiv korupcije.

Upravo je tamo objavljeno da su špekulanti među funkcionerima nezakonito u inostranstvo prebacili, za poslednje dve decenije, više od 120 milijardi dolara. „Viši rangovi” su, precizira se, novac transferisali (povremeno i preko istočne Evrope) u SAD, Australiju, Kanadu i Holandiju, a „niži” mahom u obližnje zemlje, među kojima se pominju Tajland, Malezija, Mongolija, Mjanmar, Rusija…

Najznačajnija novost je ipak okolnost to što je u „svakom globalnom izazovu Kina i deo problema i deo rešenja”, kako kaže nemački ekspert Eberhard Sandšnajder. Takva karakteristika se u novije vreme davala samo Americi. A ranije, Evropi koja je Uniju dobrim delom i stvorila s ciljem da se u razlikama objedini, kako ne bi pala u zasenak monolitnih džinova, kao što su Kina i Amerika (u međuvremenu podvedene pod nadimak „Kimerika”)…