Budžetski poker Obame i Kongresa

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Amerikanci su juče proslavili najveći nacionalni praznik, Dan nezavisnosti, uz tradicionalni roštilj i vatromet. Ali ekstra dan odmora protekao je i u senci političkih neizvesnosti oko glavnog pitanja na političkoj sceni koje preti da ponovo gurne u ambis i domaću i svetsku ekonomiju: zastoja u pregovorima Baraka Obame i republikanaca oko povećanja limita nacionalnog duga.

SAD su jedna od retkih zemalja gde se limit nacionalne zaduženosti određuje zakonom koji mora da usvoji Kongres (koji pre toga odobrava i budžet čije su stavke razlog za zaduživanje). To je u prošlosti činjeno relativno često – čak sedam puta tokom osmogodišnjeg predsednikovanja Obaminog prethodnika Džordža Buša – ali ovoga puta dve partije u američkom parlamentu ponašaju se kao dva jarca na brvnu: nijedan neće proći na drugu stranu dok drugi ne padne.

Tekući limit zaduživanja američke države koji iznosi 14.300 milijardi dolara, dostignut je još 16. maja, ali je Trežeri, ovdašnji pandan ministarstvu finansija u drugim sistemima, nekim fiskalnim manevrima sučeljavanje sa tim uspeo da odloži do 2. avgusta. Ako se dotle taj limit ne podigne, SAD neće moći da servisiraju u tom mementu dospele obveznice kojima se zaduživanje finansira, niti da obavljaju neka tekuća budžetska plaćanja, s obzirom na to da se od svakog potrošenog dolara oko 40 centi obezbeđuje zaduživanjem.

Kongresni pregovori između demokrata i republikanaca o tome prerasli su međutim u veliku političku i ideološku bitku, u kojoj bi republikanci da dobiju sve, a da zauzvrat ne daju ništa.

Pošto je prethodno postignuta saglasnost da podizanje granice zaduživanja bude u paketu sa programom smanjivanja državnih troškova kako bi se uravnotežio budžet, čiji je ovogodišnji deficit projektovan na 1.600 milijardi (oko 10 odsto bruto društvenog proizvoda), Obamina vlada je to prihvatila, tražeći međutim da se uz kresanje rashoda povećaju i budžetski prihodi.

U prošlonedeljnom obraćanju javnosti, Obama je izneo da bi se to postiglo pre svega ukidanjem poreskih olakšica za najbogatije Amerikance izglasanim tokom Bušovog predsednikovanja, zatvaranjem poreskih rupa koje korporacijama omogućavaju da manje daju državi, ukidanjem subvencija za naftne kompanije, većim poreskim stopama za prihode menadžerske elite sa Volstrita, oporezivanjem korporativnih aviona i sličnim.

Republikanci, pogotovo nova generacija kongresmena izabranih prošlog novembra na talasu podrške ultrakonzervativnog pokreta „Čajanka” (koji sada imaju većinu u Predstavničkom domu, ali ne i u Senatu), ne žele međutim nikakvo povećanje poreza niti ukidanje postojećih olakšica. U pregovorima o budžetu vođenim prošlog decembra, koji su, kao i ovi, bili svojevrsna partija pokera, Obama je prvi trepnuo i pristao da se produže olakšice za milionere i milijardere, pa njegovi protivnici računaju da taj scenario mogu repriziraju.

Za mnoge ekonomiste i nepristrasne posmatrače, ova strategija republikanaca svodi se na čistu ucenu. Sa raznih strana stižu upozorenja da bi posledice neprodužavanja limita za zaduživanje bile ravne katastrofi: to bi donelo trenutni kraj američkog ekonomskog oporavka iz prethodne krize i gurnulo je u novu, sa istim posledicama i po globalni finansijski sistem i planetarnu ekonomiju.

Agencije za kreditni rejting poput „Standard i Pura” i „Mudisa”, već su upozorile da će, ako se do sredine meseca ne pokaže da je kompromis moguć, sniziti svoje ocene američke solventnosti, koje su sada, uprkos rekordnoj zaduženosti (po procentu duga u odnosu na BNP ona se približava Grčkoj), vrhunske. Kupci američkih vrednosnih papira i dalje veruju da posluju sa ozbiljnom državom, pa je kamata sasvim povoljna za dužnika: 3,3 odsto za obveznice sa desetogodišnjim rokom dospevanja.

Dobar deo – nešto više od trećine – obveznica američkog duga je u suverenim (državnim) investicionim fondovima stranih država, pre svega Kine i Japana, pa je lako zamisliti kakav bi poremećaj nastao ako bi Peking i Tokio odlučili da ih se naprasno reše. Na mogućnost „globalnog dužničkog šoka”, SAD je nedavno upozorio i MMF. „Očigledno je da bi nemogućnost američke vlade da servisira svoj dug imala dalekosežne, dramatične posledice i zato smo uvereni da će to biti izbegnuto”, izjavio je tim povodom vršilac dužnosti direktora MMF-a Džon Lipski.

Ovde su međutim strahovanja zasad veća od nada. Oni koji podržavaju Obamu smatraju da bi njegovo popuštanje pred ucenom republikanaca bio u stvari i kraj njegovog predsedničkog autoriteta – što opozicija svakako priželjkuje. Na drugoj strani je odgovornost za državu, pa i za ostatak sveta, odakle se sa nevericom prati politička zavrzlama koja preti da nanese štetu svima.

U poslednjih nekoliko dana u opticaj je doduše puštena mogućnost da se Obama pozove na jednu odredbu iz 14. amandmana Ustava, u kome se kaže da „validnost javnog duga Sjedinjenih Država ustanovljenog zakonom… ne sme da se dovodi u pitanje”, što praktično znači da Kongres nema ovlašćenje da državu gurne u stečaj. Ali ovo je zasad samo teoretska mogućnost, dok glavni zaplet i dalje ostaje politički.