Praznik ili potvrda farse

U javnosti su česti zahtevi da bude uspostavljen praznik u spomen borbe naroda Srbije protiv fašizma. I ove godine uoči 7. jula, dana koji je u vreme realnog socijalizma u Srbiji slavljen kao početak ustanka, čuju se predlozi da ovaj datum ponovo postane državni praznik.

Mada je ustanak u Srbiji započeo nekoliko sedmica ranije, 7. jul je smatran ideološki najispravnijim i najpogodnijim datumom. Budući da je Komunistička partija Jugoslavije bila u najvećoj meri odana Sovjetskom Savezu, kao domovini svetskog komunizma, logično je bilo da ustanak u njenoj organizaciji nije mogao početi pre nego što je 22. juna 1941. godine, napadom armija Trećeg rajha, raskinut Pakt Ribentrop – Molotov. Taj savez doveo je do brutalne okupacije Poljske, agresije na Finsku, komadanja Rumunije. Iako komunisti i fašisti njime nisu postali istinski prijatelji, činjenica je da su jugoslovenski komunisti početkom Drugog svetskog rata javno protestovali protiv britanskog i francuskog „imperijalizma”. Pritom, ako su jugoslovenski komunisti prvih godina rata morali da prikrivaju revolucionarni karakter ustanka, posle 1945. godine za tako nešto nije bilo potrebe. Dakle, za najraniji datum ustanka među jugoslovenskim republikama izabran je dan kada je Žikica Jovanović Španac posle uspešno održanog zbora odlučio da se vrati i ubije dvojicu tek pristiglih žandara. Nije to bio samo čin otpora nemačkom okupatoru, reč je i o početku revolucije. U očekivanju brze pobede Crvene armije, jugoslovenska komunistička gerila bila je 1941. godine posvećena i sprovođenju velikog društvenog prevrata koji je trebalo da bude dovršen do očekivano skorog vremena kada će pobednička sovjetska vojska poraziti sile Osovine. Ne treba zaboraviti i činjenicu da je za komunističke ideologe ustaški genocid nad srpskim narodom u Hrvatskoj, Bosni, Hercegovini i Sremu bio samo nesrećni istorijski incident koji je smesta sravnjen sa četničkim zločinima, dok je srpsko velikodržavlje ustvari bilo temelj društvenog zla – nerešenog nacionalnog pitanja i nepravednog kapitalizma. Upravo zato je hladnokrvno ubistvo Lončara i Brakovića bilo važno za kulturu sećanja komunističkog režima.

Pre samo dve godine jedan okružni sud doneo je presudu o rehabilitaciji žandarâ koje je ubio Žikica Jovanović Španac. Događaj iz Bele Crkve od 7. jula 1941. označen je kao ubistvo iz ideoloških pobuda. Pošto smo mi poznati kao „pravna država”, ova presuda nije sprečila predsednicu Narodne skupštine Republike Srbije da prošle godine položi venac u slavu ovog dana koji, verovatno, i sama vidi kao početak borbe protiv fašizma u Srbiji.

Dok očekujemo da li će se danas u duhu istorijskog pomirenja, u Beloj Crkvi pojaviti predsednik republike, zajedno sa vođama radikala i liberalnih demokrata, treba nešto reći o tome kako drugi jugoslovenski narodi obeležavaju dan početka borbe protiv fašističkih okupatora. U Sloveniji i Makedoniji obeležava se početak borbe za nacionalnu državu, koju su tamošnji narodi prvi put dobili upravo posle uspostave realnog socijalizma. To veliko dostignuće nije ih sprečilo da rehabilituju žrtve ideološkog progona i odrede se prema događajima koji doprinose uznemirenju javnosti i podelama u društvu. U Hrvatskoj je odbačen datum ustanka koji je slavio otpor tamošnjih Srba genocidu, a izabran je datum prihvatljiv nacionalnoj većini. U Crnoj Gori se 13. jul slavi pre svega zato što je tog dana 1878. ova država postala nezavisna, pa potom zbog masovnog, svenarodnog ustanka koji je nesumnjivo započeo na isti datum 1941. godine. Konačno, retki su oni koji u Bosni i Hercegovini obeležavaju početak srpskog ustanka u Drvaru kao dan borbe protiv okupatora u Drugom svetskom ratu.

Odakle onda potiče uporno i snažno insistiranje na proslavi 7. jula kao dana ustanka u Srbiji? Pre svega iz određenih istorijskih razloga (strukture stanovništva, poistovećivanja srpstva i jugoslovenstva, internacionalne jugoslovenske elite koja je decenijama stvarana u Beogradu...) kod nas je nasleđe komunističkog režima najveće, a njegove pristalice najbrojnije. Paradoksalno, jedna od tekovina jugoslovenske krize iz devedesetih godina prošlog veka jeste i temeljna revizija istorije. Tako srpski narod, koji je za vreme Drugog svetskog rata podneo najveće žrtve, koji je imao dva pokreta otpora i srazmerno najmanje sarađivao sa okupatorima, treba neprekidno da dokazuje kako je „raskinuo sa fašizmom”. Dokaz često treba da bude prihvatanje raznih nepravdi.

Demokratske vlasti Srbije, navodno nastale u sukobu sa Brozovim totalitarnim i Miloševićevim autoritarnim režimom, ne treba više da daju državnu potvrdu takvoj farsi.

Napredni klub