Hijavate u vodama Obrenovca

Na pomen Kolubare, prva asocijacija je istoimeni basen ruda i afera. Tek na drugu loptu, pomisli se na pritoku Save. Ukoliko vožnja kanuima u obrenovačkom akvatorijumu ove dve reke postane turistička atrakcija, možda se vremenom redosled asocijacija i promeni...

Da Kolubarom i Savom zaplove indijanski čamci, potrudio se Zoran Dejanović, vlasnik preduzeća „Kanu avanture”, u saradnji sa Turističkom organizacijom Beograda.

U očekivanju plime gostiju, u „Hijavata spust” prva se otisnula grupa novinara beogradskih redakcija. U nekoliko čamaca, pošli su na dvočasovnu plovidbu – od starta na obali Kolubare (tri kilometra uzvodno od ušća ove reke u Savu), do splava „Tabako” u izletištu Zabran.

Pre polaska, Zoran drži petnaestominutni čas teorije. Garantuje da će svako ko prilježno odsluša predavanje posle pet minuta prakse veslati poput Indijanca. Medijski poslenici pažljivo slušaju instrukcije. Zoran leti živi na Savi, a zimi u Nemačkoj, gde je i zavoleo veslanje i upoznao se sa standardima u organizovanju kanu-tura. Njegove kvalifikacije overene su i porodičnim „vodenim žigom”: i deda po majci i deda po ocu bili su skeledžije.

Sledeći svog učitelja, novinari na suvom veslaju uprazno među nekoliko šatora za presvlačenje u „kolubarsku toaletu”, koju čine majica, šorts i papuče. Nošenje prsluka za spasavanje je fakultativno. Nedaleko odatle, između dva drveta, razapeta je mreža – ležaljka. To nije puka „sprava za lenčarenje”, već – veslački trenažer.

– One koji se ustručavaju da uđu u kanu, jer im se čini da se čun suviše ljulja i da će se prevrnuti, pošaljem u mrežu. Lagano ih zaljuljam, a dok uživaju, aktivnost centra za ravnotežu se prilagođava uslovima kakvi su na vodi – otkriva Dejanović, dodajući da je za opstanak u čamcu dovoljno poštovati jednostavna pravila.

Uostalom, ukoliko Indijanac – pripravnik i završi u vodi, nema razloga za paniku: korito Kolubare široko je svega tridesetak metara, pa se lako dopliva do kopna. A šumovite obale su prirodna brana vetrovima sa kojima početnici ne bi umeli da se izbore.

Za svaki slučaj, predviđena je i logistika. Sve vreme sa regatom, ukoliko učesnici žele, plovi čamac u kojem je Dejanović. Uz njega može da se prišlepa posada koja se zamori od veslanja. Sve je osmišljeno tako da kanuisti mogu da se prepuste uživanju u zelenom krajoliku, dok „vazdušni prostor” oko plovila presecaju vilini konjici.

Čitava tri kilometra čamci mile, dok „Kolubara tiho teče i moj život s njom, u zagrljaj ide Savi, a ja nemam kom”. Baš kao u refrenu narodnjačkog hita. A onda – ušće na vidiku! Ako je Kolubara osnovna škola za plovidbu kanuom, prelazak na Savu je mala matura. Posle ušća, put traje još samo kilometar, ali se vesla uzvodno. S vetrom u leđa, nema se utisak plovidbe suprotno rečnom toku. Indijanski čunovi su ovde izloženi talasima brodova koji seku Savu. I protiv toga ima leka: „Ideš duž obale, a kad vidiš da talas nailazi, usmeriš kanu pod uglom od 90 stepeni u odnosu na njega”, podučava Zoran.

Pošto se prođe Barička ada, neotkriveni raj obrenovačkog arhipelaga, stiže se do „Tabaka”.

Svi novinari su na broju, pokazujući da za njih ne važi poslovica o prvim mačićima. A kad smo već kod umotvorina, Zoran na kraju plovidbe kazuje jednu svoju, prigodnu trenutku: –Učeći da vesla, čovek se uči samopouzdanju. Izvežbaš se da te ne bude strah od krivine iza koje ne znaš šta te čeka. I na reci, i u životu...

------------------------------------------------

Kanu:

Težina: 27 ili 34 kilograma u zavisnosti od materijala

Dužina: 5 metara

Širina: oko metar

Nosivost: 450 kilograma

Kapacitet flote: 50 veslača

Cene po osobi:

333 dinara vikendom, praznikom i za vreme raspusta

303 dinara radnim danom

203 dinara polusatna vožnja