Osnovna ćelija društva

Ona „osnova ćelija društva” izgleda da nam je bolesna na smrt. Metastazirala je i bolest se širi. Malo ko se pita kako je do toga došlo, i ima li spasa? I, kakvo je to društvo kada su mu ćelije bolesne?

Svi se slažemo da su nam institucije u krizi, ali treba da priznamo i da nam je porodica u krizi, ma koliko to bilo bolno. Konzervativci tvrde da je to zato što se više ne zna „ko je gazda u kući”, odnosno da je to zato što je došlo do promenjenih odnosa i uloga u porodici, hoće reći – do emancipacije žena. Istina je drugačija, emancipacija žena dovela je do toga da „prljav veš” iz porodica, zlostavljanje i nasilje, postane javna stvar. U velikoj većini slučajeva razni oblici nasilničkog ponašanja dolaze od muških članova porodice. U velikoj većini slučajeva ako se ne trpi neki vid nasilja od oca, onda se trpi od partnera, brata, muža ili sina. Žena gotovo da ne može izbeći nasilje, jedan nasilnik za života gotovo da joj je zagarantovan.

Ako smo devedesetih imali epidemiju samoubistava starih osoba, sada imamo epidemiju ubistava unutar porodica, delom zbog nasilništva, delom zbog duševnih bolesti. Više nema srodnika koji nije u stanju da ubije drugog srodnika, najrođenijeg. Kad je sestra ubila brata, pa majka sina, i sin majku, i otac celu porodicu, i otac sina, i majka sa sprata bacila decu... šta se još može očekivati? Nije li vreme za alarm?

Porodica je oduvek bila čuvar svakakvih porodičnih odnosa, ali i tabua, i predrasuda u vezi sa bolestima unutar porodice. Skrivanje mentalno ili duševno bolesnih članova porodice ne dešava se samo u našim zabitima nego i u gradskoj sredini. Iako smo postali apaurin-društvo odlazak kod psihijatra je još uvek krajnje nepoželjan, i sramotan. I pored toga što šarena štampa propagira srceparajuće srećnu porodicu, za porodicu se sve više vezuju patološki odnosi, i patološko ponašanje unutar nje: nasilje, zlostavljanje svih vrsta, bolesti zavisnosti, samoubistva, pokušaji ubistva, ubistva... Paralelne veze i preljube jesu gotovo nešto što se podrazumeva u partnerskim odnosima, i preko čega se prelazi žmureći. Razvodi, ma kakvi bili, još uvek su civilizacijski pomak u odnosu na sve drugo. Između članova porodice komunikacija je ili površna (zbog zauzetosti, zaokupljenosti preživljavanjem ili sticanjem) ili otežana (najčešće samo zbog jednog člana poremećenog ponašanja). Uvek neko nekog maltretira, i uvek neko zbog nekog trpi. Otuđenost, nerazumevanje tuđih potreba, netolerancija, sukobi, poniženja, ekonomska zavisnost i ekonomska nesigurnost, zaokupljenost preživljavanjem, neispunjena očekivanja, nezadovoljstvo... u korenu su porodičnih problema.

Prećutno svi znamo da dobar deo krivice za ovakvo stanje porodica snosi društvena situacija (rat, tranzicija...) i zabrinjavajući socijalni status stanovništva. Ako društvo nije sređeno, ako se institucije klimaju, ako se ne znaju pravila, ako zakoni ne funkcionišu za sve jednako, ako je skoro četvrtina stanovništva nezaposlena, korupcija nezapamćena, kriminal takođe... Može li takvo društvo da usreći pojedinca, porodicu?

Kako danas živi prosečna porodica u Srbiji – da li se iko pita? Koja vrsta pomoći joj je potrebna ? Šta je sa onom idejom o porodičnom lekaru? Postoji li ministarstvo za brigu o porodici, ako postoji čime se bavi, osim „trećim detetom”? To troje i onih dvoje kako žive, kakvi su im odnosi, koju vrstu problema imaju, šta mogu da reše sami, a za šta im je potrebna pomoć drugog, stručnjaka. Znaju li gde treba da se obrate ako imaju problem. Jer retko ko može breme da nosi sam.

Sve češće porodične tragedije među najrođenijima ne mogu se posmatrati samo kao izolovani slučajevi; iako su porodice sve zatvorenije, izolovanije. Kao tvrđave iza čijih bedema ne znate šta se dešava. Što bolesnija, porodica je izolovanija, ona izbegava druge i drugi izbegavaju nju. Kada se nešto desi u komšiluku, zgradi, kao što se nedavno desilo u zgradi u Nišu, a pre toga na imanju u Čačku, a pre toga u Novom Beogradu i Mirijevu, i Vranju, Subotici, Prokuplju... čućete slična svedočenja komšija: nismo se družili, jedva ih poznajemo, ili: odavali su utisak normalne porodice. Da, sve je normalno, dok ona ne skoči, dok on ne ubije... Kako je moguće da se tako malo poznajemo? Kako je moguće da toliko nismo zainteresovani za drugoga, onoga uz naša vrata. Ne da bismo mu gledali u lonac nego pružili prst...