Debitanti u nametnutoj navali

Karlove Vari –Glavnim takmičarskim programom ovogodišnjeg izdanja Karlove Vari festivala dominiraju debitantski filmovi koje je odabrao nov i mlad festivalski selektor, takođe debitant, Karel Orh. Ruku na srce, ovakav izbor je bio i jedini mogući u tekućoj festivalskoj tranzicionoj godini, u kojoj se legendarna, harizmatična i sveznajuća Eva Zaoralova, najvažniji stub ove ugledne filmske manifestacije, povlači u zasluženu penziju.

Opravdavajući svoj filmski izbor željom za otkrivanjem novog filmskog dinamizma i nove filmske mladosti, Orh je usput pomalo zaboravio na još nekoliko važnih uslova koje mladi autori-početnici treba da zadovolje da bi im se film našao u glavnoj konkurenciji za nagrade tako važnog festivala. To su, pre svega, znanje, talenat i kakva-takva originalnost. A toga je među 12 takmičarskih filmova malo, tačnije – manje nego što je poželjno za kvalitetan program.

Ipak, među viđenim debitantskim filmovima čak dva zaslužuju ocenu vrlo dobar. Prvi je film „Saradnik” slavnog američkog glumca, a sada scenariste i reditelja debitanta Martina Donovana, a drugi je „Restaurator” izraelskog autora Jozefa Madmonija. I jedan i drugi, kao uostalom i svi o kojima će u ovom prikazu biti reči, pre svega su duboke lične drame, priče bliske realnosti i svakodnevici, u kojima autori otvaraju pitanja ljubavi prema bližnjem.

Donovanov film „Saradnik” pre svega krasi izvrsno napisan scenario, zatim i izvanredna gluma dva glavna junaka u kamernoj atmosferi, od koga jednog – nekada blistavog pisca brodvejskih komada, tumači sam Donovan, dok drugog – komšiju i drugara iz detinjstva, pravog američkog luzera, nenadmašno igra Dejvid Mors. Sama režija nije jača Donovanova strana, ali se on, verovatno i sam svestan toga, čvrsto oslonio na ono što mu je kao glumcu dobro znano, na postupak blizak teatru, i tako mudro izbegao bilo kakvu vrstu filmske rediteljske pretencioznosti. Drama sa dva lica (i još nekoliko drugih, malih i u dobroj funkciji), razotkrila je o američkim mitovima, porodici, američkom predgrađu, njujorškoj pozorišnoj i losanđeleskoj filmskoj mašineriji više nego mnogi veliki američki filmovi zajedno. I zato je Donovanov debitantski „Saradnik” („Collaborator”) vrlo dobar film, a uz to još tematizuje sličnost između stvarnih životnih drama i onih na papiru, pokazujući da pozorište uvek otkriva nešto o onima koji u njemu igraju.

Iz filma „Restaurator”

„Restaurator”, osim što „restaurira” delikatan i veoma složen odnos oca i sina, predstavlja i rekvijem za Tel Aviv, grad u kojem zamiru stari zanati, fina umetnost i nekada značajna multikulturalnost, a cveta globalizacija. Kroz priču o neuobičajenom „ljubavnom trouglu” između ostarelog oca – restauratora antičkog nameštaja (opet izvrstan Sason Gabai), njegovog otuđenog i sasvim modernizovanog sina i „posinka” – mladića koji starcu pomaže u radionici, Madmoni otvara i prave biblijske teme, poziva na istinske ljudske vrednosti i ljubav prema porodici. Likovi u ovoj priči suočeni su sa odlukama koje će iz temelja uticati ne samo na lični život, već i na živote svih oko njih, a odabrati pravi put često zahteva ozbiljno razmišljanje.

Ruski „Beduin” Igora Vološina, izvanredno je snimljen film u kojem kamera–fotografija nije samo u funkciji precizne gradnje atmosfere, već i svedok užasavajuće drame jedne očajne mlade majke, čije su žrtve za spas života ćerke obolele od leukemije, vanvremene i gotovo nebeske. Ono što je Vološinu pošlo za rukom jeste da je kroz priču o sudbini ove žene delikatno oslikao i vreme i prostor i svakodnevicu savremene Rusije, čime njegov „Beduin” dobija još jednu rezonancu.

Među boljim debitantskim delima je i ne baš mnogo originalan nemački film „Pukotine u ljusci” Kristijana Švočova, psihološka drama smeštena u svet teatra u kojem introvertna glumica iznenada dobija glavnu ulogu i menja svoju ličnost (slično „Crnom labudu” Aranofskog), ali i dansko–hrvatski „Soba 304” Brigite Štermose, višeslojni i stilski sinkopski zbir ličnih drama osoblja jednog hotela u Kopenhagenu, koje zajedno daju mozaičku priču o (sredovečnim) ljudima na životnim raskrsnicama.

Na dopadanje je naišao i kanadski film „Romeo jedanaest”, debitantsko delo Ivana Grbovića, mladića srpskog porekla, kao delikatan i emotivan portret libanskog tinejdžera iz Montreala, koji se svakodnevno sreće sa teškim problemima zbog svog fizičkog hendikepa. Oni se, međutim, ne vide dok pod imenom Romeo broj jedanaest, četuje sa devojkama, predstavljajući se kao uspešan biznismen koji skuplja milje, kao česti avionski putnik, dok zapravo živi u klaustrofobičnom okruženju montrealskog kvarta sa libanskom manjinom. Kroz priču o čudnom Romeu koji traži svoju Juliju, Grbović svedeno, gotovo bez reči, opisuje konflikt između stvarnosti i želja, između samodeterminisanosti i očekivanja društva, prepustivši kameri da bude u glavnoj ulozi (Grbović je studirao kameru na Američkom filmskom institutu u Los Anđelesu). Uspešan debitantski film.

----------------------------------------------

Malkovič, Torturo, Kim Ki Duk...

I taman kada je legendarni američki glumac Bert Jang, junak filmova Sema Pekinpoa i autor filma „Pobedi, pobedi”, napustio Karlove Vari, stigli su novi gosti, među kojima i bračni i glumački par Džon Torturo–Ketrin Borovic, koji će zajedno večeras predstaviti film „Negde večeras” Majkla di Đakoma. Džon Malkovič, glumac i reditelj, na festivalu se sada predstavlja i kao modni dizajner (!), dok kultni korejski reditelj strpljivo pozdravlja svoje mlade obožavaoce, pred projekciju njegovog dugometražnog dokumentarnog (polubiografskog) filma „Arirang” za koji je dobio nagradu u Kanu.