Vrhunska književnost na margini

Sa književnošću se u poslednjih nekoliko godina dogodilo ono što se ranije već dogodilo sa autorskim filmom ili sa ozbiljnom muzikom. Autorski film, naravno, i dalje postoji, ali nije dominantan deo scene na kojoj vladaju holivudska B i C produkcija. U svakoj zemlji postoje enklave posetilaca opere ili filharmonije, ali scena, zapravo, pripada nebrojenim žanrovima i stilovima pop muzike.

U književnosti je taj proces tekao sporije, pogotovu na istoku Evrope, gde je književnost kroz istoriju uvek bila tesno skopčana sa pitanjima socijalne funkcije i identiteta. Danas je taj proces ne samo sasvim očigledan nego i nepovratan: ozbiljna, vrhunska književnost opstaje na marginama interesovanja i na entuzijazmu posvećenih čitalaca dok je u fokusu površna, komercijalna literatura u kojoj dominiraju knjige bez ikakvog traga autorstva ili glamurozni autori neuporedivo poznatiji i važniji od svojih knjiga. Pogledajmo tu promenu na jednom lako vidljivom primeru. Pre dvadeset godina nijedno političko, društveno ili javno pitanje nije moglo biti formulisano bez učešća vrlo široke zajednice pisaca. Danas je nezamisliva bilo koja politička tema ili kampanja u kojoj učestvuje neki pisac.

„Danas je književnost postala stvar karijere”, kaže se u novom romanu Sejsa Noteboma „Izgubljeni raj”. I zaista: kao da su iz najvećeg dela onog što se danas predstavlja kao književnost iščileli veliki razlozi, istinska strast, žudnja za saznanjem, ljudska potreba za otkrićem, antropološka nužnost da se kroz priču i pričanje osmisli svet vlastitog života. Umesto toga, knjige naših dana vrlo često jesu tabloidi u koricama knjiga ili nastavak zabave drugim sredstvima.

Pošto je beskrajna zabava postala osnovni uslov praktično svih aktivnosti koje smo u stanju da preduzmemo (što se vidi i na jezičkom nivou svakodnevice: svi govore da su se svuda i u svemu „dobro proveli” ili „zabavili”), ni knjige nisu mogle da ostanu imune na takav zahtev. Otuda su roto romani premešteni sa trafike u knjižare, dok je ponuda knjiga u nekom hipermarketu identična ponudi knjiga u najboljoj gradskoj knjižari. I to je globalni proces, neprestana proizvodnja istosti koje ne treba da podstakne, uzbudi, obodri ili ispuni, već samo da utoli duh praznine, samoće ili dosade. Ali to samo znači da u naše vreme knjige koje najviše viđamo postaju, u stvari, potpuno drugačije od svih očekivanja proisteklih iz poznatog nasleđa svetske književnosti. Izgleda da mnogi čitaoci danas ne očekujuod knjiga briljantan stil, nova saznanja, poetičke igre i istraživanja, duh modernizacije, kulturnoistorijske relacije, novosti u postupku. Od knjiga se većinom zahteva priča, što jednostavnija, utoliko bolje, zbog čega su sa javne scene nestali čitavi žanrovi bez kojih je, sve doskora, književnostbila nezamisliva: od poezije do esejistike, od drame do teorije.

I tako dolazimo do odgovora na pitanje koje se knjige danas najviše čitaju, i zašto. Najviše se čitaju knjige koje su u duhu vremena zabave, knjige koje ne obavezuju ni na šta, pogotovu ne na to da budu zapamćene. Postoji još jedna vidljiva promena: uprkos osvedočenom iskustvu da živimo brzo, kratke knjige i sažeto pripovedanje su umnogome izgubili na ceni koju su imali pre dvadesetak godina. Danas se, po pravilu, među najčitanijim nalaze obimne knjige, što je analogno neverovatnoj gledanosti serijama TV sapunica.

Svaki izuzetak, utoliko važniji što je ređi, samo održava mogućnost da vrhunska literatura ostane u vezi sa čitaocima, današnjim i budućim, onim koji od književnosti zahtevaju najviše i očekuju da ih kada sklope korice knjige, ona barem malo promeni. Takva književnost postoji, samo od nas zavisi da li smo u stanju da je primetimo.

Autor je pesnik i glavni urednik Izdavačke kuće „Arhipelag”