Publika zatrpana bestselerima

Knjige se u Srbiji sada manje kupuju nego pre pet godina zbog niskog standarda, ali se nedostatak vremena za čitanje ređe navodi kao razlog. Knjiga se najčešće pozajmljuje od prijatelja, češće se kupuje kao poklon nego 2006, interesovanje za čitanje uglavnom se razvija tokom osnovne i srednje škole, dok su završetak srednje škole, pronalaženje zaposlenja i ulazak u srednje doba događaji koji najčešće utiču na prestanak čitanja. Takođe, porastao je broj čitalaca koji koriste internet, oni koji se ne druže sa literaturom češće gledaju televiziju, viđaju sa prijateljima iz komšiluka i kuvaju, dok oni koji više čitaju češće „surfuju” internetom i igraju igrice na računaru. Dve trećine čitalaca članovi su biblioteka, ali manje se čita zbog obrazovanja i posla nego ranije.

Ovo su samo neki od zaključaka ankete koju je preduzeće MC „Most” u februaru ove godine sprovelo na nacionalno reprezentativnom uzorku od hiljadu stanovnika Republike Srbije, starijim od četrnaest godina. Slično istraživanje sprovedeno je i pre pet godina, na inicijativu Narodne biblioteke Srbije, pa je moguće praviti zanimljiva poređenja. Šezdeset odsto ispitanika pročitalo je knjigu u poslednjih godinu dana, što je veći broj u poređenju sa 2006, a žene su više čitale od muškaraca. Dok je 41 odsto ispitanika kupilo knjigu u poslednjih godinu dana, što je pad u odnosu na pre pet godina.

(/slika2)Istraživanja su jedno, a lični utisci često su drugačiji. Ipak, neizbežan je zaključak da je u porastu interesovanje za beletristiku, a da su publicistika i naučne knjige manje tražene.

Povodom toga koliko se i šta čita u Srbiji, da li su knjige zaista toliko nedostupne, razgovaramo sa piscem i univerzitetskim profesorom Mihajlom Pantićem.

– Knjige nisu skupe. Za dva litra benzina ili dve kutije kvalitetnijih cigareta možete na nekoj akciji kupiti izvanredan roman, dobru knjigu eseja, a poeziju još samo što ne poklanjaju, jer nju ionako retko ko kupuje. A beletristika je dobar način da se izmestite iz ružne stvarnosti, da odete u neki paralelni, izmaštani svet, koji se prema Borhesu jedva razlikuje od našeg sveta, ali jednostavno manje boli. Skupa su nova izdanja, enciklopedije, rečnici, monografije, zato što tako mora biti, u njih je uloženo mnogo truda i mnogo novca za pripremu i štampu i one, naprosto, ne mogu i ne treba da budu jeftine. Osim toga, ne moramo kupiti svaku knjigu koju želimo da pročitamo. Tu su biblioteke, koje u Srbiji dobro rade, a o čemu se nezasluženo malo govori. Biblioteke u Kraljevu, Šapcu, Vranju, Subotici ili Beogradu su izvanredne javne kulturne ustanove, od prvorazrednog značaja za obrazovanje populacije, koja, nažalost, više voli da pije pivo i da gleda turske serije nego da čita – smatra Pantić.

Činjenicu da knjige više kupuju i čitaju žene, naš sagovornik komentariše:

– Ženski deo populacije je oduvek, pa i danas, privrženiji čitanju. To je pitanje senzibiliteta, pa i odgovarajućih konvencija zadatih kulturom i tradicijom. Pisanje je ženski posao, kako god da se gleda, i onda je pravo da su i najpopularnije i najčitanije upravo autorke, i kod nas i dokle nam pogled dopire.

Nije nam potrebno opsežno istraživanje da bismo znali da je znatno smanjeno interesovanje za literaturu domaćih autora, mada i ono potvrđuje isto. Mihajlo Pantić, jedan od naših najistaknutijih pripovedača, tumači ovu pojavu na sledeći način:

– Spoljašnji razlog za to ogleda se u činjenici da smo bukvalno zatrpani neukusno velikim brojem naslova, izdavaštvo je relativno brz biznis, svi već godinama govore o tome da je ta delatnost u krizi, a onda se na Sajmu knjiga pojavi nekoliko stotina izlagača sa desetinama i stotinama novih naslova. Kada je o književnosti reč, naša čitalačka publika, kao i svuda u Evropi, zatrpana je gomilama stvarnih ili medijski napumpanih bestselera, i onda tu za domaće pisce baš i nema previše mesta. Svuda u svetu knjižare su nalik jedna drugoj kao jaje jajetu, sve Koeljo do Koelja, i sve češće, gde god da odem, u Pariz ili Sofiju, nailazim na skromne police na kojima piše „domaći pisci”, koji kao da su izdvojeni u nekakav geto.

(/slika3)– Drugi, unutrašnji razlog znatno je složeniji. Naša književnost je suviše ispolitizovana, suviše opterećena preteškim pitanjima prošlosti i sadašnjosti. Rekao bih da srpski pisci preozbiljno, u lošem smislu te reči, shvataju svoj posao, oni pisanjem vode politiku, tumače istoriju, pročišćavaju kolektivne traume, podržavaju ili ruše mitove i sve je to u redu, ali to čitaoce jednostavno sve manje zanima. Ako nam je život naporan, zašto bismo još i morali da čitamo i knjige koje nam to potvrđuju.

O knjigama do kojih žele da dođu ljudi se uglavnom informišu preko prijatelja, televizije, mlađi putem interneta. Međutim, čitaoci, uopšte, danas žele više stručnih preporuka o knjigama, nedostaje im dobra književna kritika. Kako se snaći u ogromnoj ponudi, pitamo našeg sagovornika.

– Okruženi smo milionima knjiga. Kada uđem u neku megaknjižaru, u nekom od novobeogradskih tržnih centara, osećam se izgubljenim, jer današnje knjižare, kaže Dejvid Lodž, liče na supermarkete, šarene drečave korice imaju i Hegel i Dostojevski i aktuelni bestseleri i blaženi anonimusi. I zaista je pitanje kako se u tome snaći. Svako iznalazi neki svoj način, mislim da je to sasvim individualna stvar. Neko veruje medijima, poneko još, gle čuda, znam to iz sopstvenog čitalačkog iskustva, veruje i kritičarima, neko se oslanja na intuiciju, neko je već odavno odabrao pisce čiji rad prati, neko ne mrda od klasike, neko voli da je u trendu, neko voli da govori o knjigama koje nije pročitao ali o njima ima spreman i neopoziv sud... Najvažnije je da se čita, ipak i uprkos svemu, sve ostalo, pa i način dolaženja do onoga šta se čita podleže stalnom preispitivanju.

Elektronska knjiga u svetu je opšti trend, međutim, kakva je njena budućnost kod nas, budući da sve više ljudi ima kontakt sa virtuelnim načinom komunikacije, sa „drugostepenim svetovima”. Pantić smatra da je kao i svuda u svetu, ova budućnost izvesna:

– Poslednjih dvadeset godina suočavamo se sa novom civilizacijskom izmišljotinom, čitanjem sa ekrana, i to je samo nova forma usvajanja teksta, suština ostaje nepromenjena, čitanje ostaje čitanje, možda donekle brže ali svakako površnije. Nisam sklon nikakvim katastrofičkim vizijama o smrti klasične knjige, jer je ona jedan od osnovnih oblika i temelja ljudske kulture. Čitanje sa ekrana ne protivreči čitanju knjige odštampane na papiru, naprotiv, rekao bih da se ta dva čitanja uzajamno dopunjuju i potpomažu. Kad god nešto napišem na kompjuteru, a samo na njemu pišem, obavezno to odštampam na papiru, da bih video šta sam zaista napisao. I još nešto: u krevet uveče odlazim sa knjigom a ne sa kompjuterom. Šta ćete, stvar navike.

Marina Vulićević