Kenedi, Bah i Aston vila na istoj sceni

Dr Smiljka Isaković je majstor čembala, instrumenta koji u jedan, dva ili čak u tri reda ima dirke kao klavir koje, trzajem žica, proizvode posebne, arhaične tonove.

„Ona je virtuoz koji pokorava svet vrhovima prstiju. Slovenskog je porekla, latinskog temperamenta. Svira kao što se oblači: ekstravagantno i elegantno” – ovako kritičari vide našu umetnicu.

Na Muzičkoj akademiji u Beogradu je stekla diplomu i magistrirala na odseku za klavir. Sviranje na klaviru je specijalizirala u Moskvi, na akademiji „Čajkovski”, a čembalo i kamernu muziku na Kraljevskom konzervatorijumu u Madridu.Doktorsku disertaciju na temu „Interpolacija menadžmenta u oblasti muzičko-scenskih umetnosti” odbranila je 2008. u Beogradu.

Razvedena je. Sad je posvećena samo sinu Ljubiši (20), studentu elektrotehnike, i muzici kojom ulepšava svoj život, a i trenutke onih koji je slušaju na koncertima širom sveta.

Kad ste prvi put videli čembalo?

Imala sam 17 godina, bila sam student kad sam, u jednom uglu, na Akademiji, videla nešto prekriveno što je ličilo na klavir. Bio je to stari čembalo, pun prašine, koji je tu, zaboravljen, čekao godinama da se oglasi. Digla sam poklopac i počela da sviram. Bila je to ljubav na prvi dodir. Očarao me taj mistični zvuk.

Kako se ta ljubav razvijala?

Desetak godina kasnije, posle završenih studija klavira, otišla sam u Madrid i, kao postdiplomac, upisala se na odsek za čembalo. Uvek sam volela istoriju, a čembalo me, tonovima, vraćao u istoriju muzike. Doživljavala sam sve to kao vremeplov u 17. vek.

Čemu ste još bili posvećeni?

Volim sport, posebno košarku i tenis. Između umetnika i sportista postoji velika sličnost. To su profesije koje se dodiruju. I jedni i drugi počinju rano da vežbaju. To moraju da čine svaki dan, i tako ceo život. Razlika je samo što umetnici mogu da rade do kraja života, a sportski vek je, zbog fizičkih napora, znatno kraći.

Koliko dnevno „trenirate” čembalo?

Na Akademiji sam vežbala od četiri do šest sati dnevno. Sada iskustvo čini svoje. Pred koncerte vežbam dva-tri sata dnevno. To mi je dovoljno da ostanem u formi.

Ko je muzička reprezentacija Srbije?

Pre svih to je Beogradska filharmonija. Imamo i vrlo dobre male kamerne sastave: Gudače Svetog Đorđa, orkestar „Dušan Skovran”, a i izuzetne pojedince. Svi mi solisti, kad odemo u inostranstvo, ne predstavljamo samo sebe, već i Srbiju.

S kim ste od poznatih sarađivali?

Svet stare muzike i čembala je manje poznat. Radila sam sa velikim čembalistom Trevorom Pinokom. Ali, uglavnom sam bila solista. Izuzetak je beogradski koncert s violinistom Najdželom Kenedijem, kao i saradnja s grčkim kompozitorima Mamasom Hadžidakisom i Mikisom Teodorakisom.

Kakvi su oni ljudi?

Hadžidakis mi je najavio novu saradnju, posle, kako je kazao, „male hirurške intervencije u Engleskoj”. Nažalost, ta operacija nije uspela. Preminuo je! Bio je veseo čovek, uvek spreman na šalu. Teodorakis je povučeniji i uzdržaniji. Nije to poza, on je takav čovek, a na sceni je fantastičan. Kenedi je veliki mangup. Ne pati od bilo koje forme koja prati ljude vrhunskog muzičkog kalibra kakav je on. U stanju je da „zaboravi” frak, i muziku Johana Sebastijana Baha svira u dresu svog kluba Aston vile.

U kojoj vrsti muzike se osećate najbolje?

Najlepše se osećam u baroku engleskih virdžinalista. Virdžinal je mali čembalo. To je engleska muzika s kraja 16. i početka 17. veka koju su komponovali i Henri Osmi i Elizabeta Prva. Veoma volim francuske kompozicije 17. veka. To se sviralo na dvoru Luja XIV. Ta muzika odslikava beskrajne zlatne sale za igranje i divne parkove. A volim i španskog kompozitora Antonija Solera.

Koju muziku sad slušate?

Volim narodnu muziku svih zemalja. Mene ispunjava jaka muzička veza s nečijim korenima kao što je to slučaj s ljudima iz Južne Amerike. Osvaja me zvuk njihovih instrumenata. Volim i oštre tonove velikih simfonijskih orkestara. Nekad su uz mene bili „Bitlsi” i mnoge rok grupe.

A koju muziku uvodite u spavaću sobu?

Posle dugih vežbi, predavanja i proba, meni je bar sat-dva najlepša muzika tišina.

Kako Vam je bilo u braku?

Iskreno, teško je podneti ženu koja vežba sviranje, putuje, ima koncerte svuda po svetu. Peđa i ja smo dve jake ličnosti. I svako je imao svoje polje delovanja. Bolje je biti srećno razdvojen i vrlo dobar prijatelj, što mi jesmo, nego imati stalne sukobe.

Šta poštujete kod muškaraca?

Najpotrebnije mi je da taj neko bude moj drug i prijatelj. Važno mi je da imamo lojalnost, odnosno vernost, odanost i privrženost koja nas čuva od spoljnjeg sveta.

U čemu vidite smisao života?

Moj smisao života je da nekom iz našeg doba prenosim lepotu muzike ljudi koji su umrli pre 200, 300, 400 godina. Tako čuvam muzičku istoriju sveta, jer muzika je moj život.

-----------------------------------------------------------

Posao profesora muzike se ne ceni dovoljno

Gde Vam je sve nuđen posao?

Ranije svuda, sem u Beogradu. Sada sam već dve godine profesor na Univerzitetu „Megatrend”, gde predajem menadžment muzičke umetnosti. Živela sam i radila kao profesor muzike po pet-šest godina u Španiji i Grčkoj.

Kolika je razlika u zaradi tamo i ovde?

Bolje sam bila plaćena tamo nego ovde. Ali, ni tamo ni ovde posao profesora klasične muzike se ne ceni onako kako bi to trebalo.