Pogled preko „izbornog plota"

Umesto što se dodvorava vlastodršcima u Kremlju, administracija predsednika Baraka Obame trebalo bi više da vodi računa o tome kako da se zaštiti od predstojeće ruske agresije, čulo se ovih dana u Kongresu SAD.

Sa druge, ruske strane, stižu slične „opomene“: ukoliko SAD ne prihvate ravnopravno učešće Rusije u izgradnji evropskog sistema protivraketne odbrane, i njegovu kontrolu, nova trka u naoružanju je neminovna, uveren je Dmitrij Rogozin, stalni predstavnik najveće države na svetu pri NATO-u. Jer, rezonuje isti, kako verovati nekome ko vam na graničnoj međi gradi raketni zid, naciljan – na Moskvu.

Reklo bi se – novi veliki sukob je tu, samo što nije počeo. I to u trenutku kada se predsednici dve moćne sile – Barak Obama i Dmitrij Medvedev – jedan drugome obraćaju kao najmiliji najmilijem, sa osmehom pružaju ruke jedan drugom, tapšu se po ramenima... Po mišljenju kongresmena, međutim, biračima, naviklim tokom decenija da se ceo svet deli na američki i ruski, ovo baš i nije po volji. Sigurniji su kada znaju ko im je protivnik nego koga imaju za saveznika. Tako bi trebalo i da ostane.

Nešto tu definitivno ne štima: ili dvojica šefova država ne vide šta se oko njih dešava, ili to što se dešava i nije njima namenjeno. Biće, pre, da je u pitanju ovo drugo. Naime, poruke iz Vašingtona i Moskve i nisu namenjene predsedničkim glavama, namenjene su prostom puku, milionima onih koji će iduće 2012. godine, sa manje ili više teskobe u duši, krenuti ka biračkim mestima ne bi li sebi, po ko zna koji put, „ali sada sasvim sigurno”, sebi izabrali „najboljeg lidera“.

U tom smislu nije moguće ne primetiti da je većini političkih aktivista pogled preko tuđeg plota jedno od glavnih izborno-propagandnih oružja. Amerikanci su, naime, ubeđeni da je „Medvedev samo lutka u rukama premijera Vladimira Putina“ i da će upravo ovaj drugi, u međunarodnoj političkoj areni, biti pravi protivnik budućeg predsednika SAD. A tu se stvari unapred znaju: Barak je mogao da se nosi sa Dmitrijem, ali u okršaju sa Vladimirom šanse su mu ravne – nuli.

Ni na drugoj strani ne sede skrštenih ruku. Američki ratovi u Avganistanu i Iraku odvijaju se upravo onako kako to običan Rus priželjkuje: traljavo. Ako takve SAD predvodi „mekan“ predsednik, koji uz to ne okleva da od najljućeg „ideološkog protivnika” traži pomoć (transport vojne opreme preko ruske teritorije ka Avganistanu), sada je pravi trenutak da se pokažu zubi. Tu ulogu, prema statistikama, Medvedev ne može da odigra. Ostaje, dakle, samo – Putin.

Tu se upravo i krije glavna intriga koja će obeležiti predstojeću izbornu godinu. Dolaskom novog domaćina u Belu kuću politika SAD bi neminovno doživela značajan preobražaj – i na domaćem i na međunarodnom planu. Logika je jednostavna: ako Obama ne osvoji drugi mandat, znači da nije dobro odradio posao poveren mu 2008. Dakle, predstoji mnogo novog – traženja, prilagođavanja...

U Rusiji stvari stoje drugačije. Politika koju je tokom prvog predsedničkog mandata sprovodio Medvedev temeljila se na onome što je pre njega uradio Putin. Eventualni povratak sadašnjeg premijera u Kremlj ne bi u tom smislu poremetio stvari, možda bi samo došlo do preraspodele pojedinih političkih akcenata.

Već danas je jasno da 2012. ni po čemu neće biti – obična. Jer, podsetimo se, pred licem javnosti račune će morati da polože i Nikola Sarkozi u Francuskoj, Hoze Luis Sapatero u Španiji, Silvio Berluskoni u Italiji... da pomenemo samo one čije činjenje, ili nečinjenje, privlači najveću medijsku pažnju. Na koje muke će, po logici loše finansijske godine, biti stavljeni još neki igrači, ništa manje važni, može samo da se nagađa. A svi pomenuti, hteli to ili ne, moraju da pogledaju preko plota, ne bi li saznali šta se zbiva, ne samo kod komšije, nego i na zapadu i istoku od njih.

Muka sa današnjim biračima je to što oni uglavnom ne znaju kuda mogu da ih odvedu ni sadašnji, a kamoli budući predvodnici. Svetska finansijska kriza do temelja je uzdrmala pozicije velikog broja političara, čak i onih u koje su se zemljaci doskoro zaklinjali. Uz to, pokazala je i da pustih ostrva, na kojima bi čovek mogao da se skrasi, daleko od globalnog haosa više, jednostavno – nema.

No, vratimo se na početak. Da li Rusija stvarno sprema agresiju na SAD, znaju, verovatno, samo oni američki kongresmeni koji to najavljuju. Sa druge strane, pitanje je kako će „bojni poklič” iz Kongresa shvatiti prosečan Amerikanac koji je u proteklih šest i po decenija razmišljao samo o tome kako da napada, a ne i kako da se brani.

Kako god bilo, nastupio je trenutak da se liderima pre sabiraju minusi, nego plusevi. Jer birači nikada nisu bili kivni zbog onoga što im je po volji – nego obratno.