Nestanak jedne mitologije

Od našeg specijalnog izveštača

SOLUN – Slavnom grčkom reditelju, naturalizovanom Francuzu Konstantinu Kosti Gavrasu (rođen u Atini 1933. od majke Grkinje i oca Rusa), autoru filmova kakvi su "Zed", "Opsadno stanje", "Hana K.", "Nestali", "Muzička kutija", "Amen"..., 47. solunski festival odužio se uručivši mu pre neko veče nagradu "Zlatni Aleksandar" za životno delo.
Neumorni autor angažovanih filmova o ugnjetavanju, političkom militantizmu i istorijskim stranputicama, predstavio se i kao scenarista filma "Moj pukovnik" Lorena Erbijea, u kojem je, inspirisan romanom Fransisa Zamponija, progovorio o ratnim zločinima počinjenim tokom alžirskog rata za nezavisnost od francuske kolonijalne sile. U ekskluzivnom intervjuu za "Politiku" (hvala Aleksisu Grivasu), Gavras kaže i sledeće...

• Evo nas u 21. veku i više ništa nije isto, pa ni film?

– Sve okolnosti i sva nova, pokretna filmska tehnologija, njena laka upotreba, učinila je da prestane da postoji mitologija filma. Uticaj filma nije isti kao što je nekada bio. To je možda najgora stvar koja se dogodila filmu. S druge strane, mladi ljudi mogu mnogo lakše da snimaju filmove, da pokazuju različite stvari i svet oko sebe, onako kako ga oni vide, kako u njemu žive, i to mnogo iskrenije.

• Je li danas lakše ili teže snimati političke filmove?

– Danas je situacija teža, politička situacija je kompleksnija, gotovo je nemoguće razlikovati "dobre" od "loših" momaka. Političarima više niko ne veruje, njihova profesija je diskreditovana, ali je još uvek moguće snimati političke filmove.

• A možete li sebe da zamislite kao reditelja kakve obične ljubavne priče?

– To sam jednom uradio, snimio ljubavni film "Cler de femme" sa Romi Šnajder i Ivom Montanom u glavnim ulogama. Međutim, slažem se sa onima koji kažu: filmovi su politički ili je politika u svim filmovima, a možemo ih i analizirati politički. Mišljenja sam da je politika i ono kako se ponašamo u svakodnevnom životu. Ako se loše ponašam prema svojoj ženi, u neku ruku i to je politički stav. Moguće je da sam ja u svemu tome za razliku od nekih mojih kolega iz francuskog "novog talasa", bio uvek direktniji i precizniji.

• Pišući scenario za film "Moj pukovnik" rasvetlili ste svojevremenu francusku brutalnost u Alžiru. Čekali ste neophodnu istorijsku distancu?

– Bilo je mnogo filmova snimljenih iz alžirske perspektive. O njihovoj borbi za nezavisnost je gotovo sve rečeno, a najbolje je to uradio u svom filmu "Bitka Alžira" Đilo Pontekorvo još 1966. godine. To je savršen film. Međutim, ono što do sada nije često viđano na platnu je druga strana, francuska strana i svojevremeno francusko viđenje onoga što se 1956. godine događalo u Alžiru...

• "Rat protiv terorizma" i Vaša dobro plasirana paralela sa onim što se danas dešava ?

– Eto, tu smo! Zaista nam nije bila namera da snimamo istorijski film, ali kada sam pročitao roman Fransisa Zaponija po kojem je rađen film, odmah sam prepoznao da je to kako su mnogi u svetu tada pravdali počinjene francuske zločine i kako su tretirali pokušaj gušenja alžirske bitke za nezavisnost, upravo imalo obrise onog što se danas zove rat protiv terorizma. Smatram da terorizam, kao način borbe ili postizanja ciljeva, nikako ne može da bude poželjan ili opravdan, ali pre toga mnogo je važnije pokušati saznati zašto i otkud terorizam. Nemam utisak da se na pokušaju razumevanja ovog problema zaista iskreno radi.

• U filmu se aludira i na to da su mnogi nekadašnji "teroristi" danas poznati i priznati lideri?

– I internacionalno prihvaćeni. Takvih primera imate na pretek svuda u svetu, jer se politička percepcija stalno menja. Današnji predsednik Alžira kao veoma mlad, bio je od strane francuske vlasti smatran teroristom. Imate i primer Arafata, pa i Menahema Beginija koji je bio premijer Izraela, a u Britaniji je svojevremeno za terorizam, u odsustvu osuđen na smrt. Svojevremeno je i De Gol bio smatran teroristom od strane mnogih u ratnoj Francuskoj. U određenim istorijskim trenucima događaju se velika uzbuđenja i ratovi za ideje i ideale, a onda 50 godina kasnije akteri otkriju kako su ti ideali bili glupi i kako je bilo nepotrebno ubiti toliko mnogo ljudi i potrošiti toliko mnogo novca.

• U filmu ujedno ukazujete kako je opasno uzimati zakon u sopstvene ruke?

– Da, to je paralelna tema unutar filma. Ne možete dati vojsci svu moć, jer kada politički lideri predaju svu moć u ruke vojske, gube sopstvenu. Militarizacija zemlje je najgora stvar koja može da se desi demokratiji.

• U ime demokratije događaju se mnoga nasilja i brutalnosti, nije li i današnja antiteroristička borba predvođena SAD prebrutalna i kontraproduktivna?

– Jeste, ali to može da se tumači i kao rezultat sopstvenog straha. Nasilno "uvoženje" demokratije je uvek bilo štetno, a često se obijalo o glavu i samim "uvoznicima". Ima tu još jedna veoma važna stvar. U redu, Buš je "loš momak", za dve godine zameniće ga neko bolji, ali još uvek će postojati Amerika koja ima ideju da gospodari svetom, a to je nešto što nikako nije prihvatljivo.

--------------------------------------------------------------------------

Krik za mrvicom nade

• Šta mislite o protestima mladih iz francuskih predgrađa? Mnogi od njih su poreklom iz bivših francuskih kolonija, iz Afrike. Šta njih vuče na pobunu?

– To zahteva kompleksnija objašnjenja, ali u neku ruku su posledica perioda o kojem upravo govori film "Moj pukovnik". I danas mnogi Francuzi smatraju da je gubitak Alžira neka vrsta velike i negativne traume. Način na koji tretiraju muslimane, Afrikance u Francuskoj, povezano je sa rasizmom i isključivanjem iz društva, guranjem u predgrađa u kojima taj mladi svet ne vidi nikakvu budućnost, nikakvu nadu.

• Može li se njihov protest smatrati i nekom vrstom socijalne revolucije u nastanku?

– Mislim da ne. Svaka revolucija podrazumeva u sebi i neku vrstu filozofije ili ideologije, a u njihovim protestima nema ama baš nikakve filozofije. Njihov protest rukovođen je ljutnjom i besom, on je krik za mrvicom nade. Oni nemaju način da se izraze i najbolje što su smislili jeste da pale automobile i poput pripadnika Intifade bacaju kamenice na policajce, što su mnogi već okarakterisali kao terorizam.

• Kakve vrednosti oni mogu da slede, šta im se nudi?

– Jedinu vrednost koju oni žele da dostignu jeste da imaju dobar život, u krajnjem slučaju – solidan život, a društvo im ne nudi nikakvu perspektivu. Francuska je bogata zemlja, oni svakodnevno oko sebe vide ogromno bogatstvo, ali i prazan džep svojih roditelja.