Svirali su sa dušom

Odličan orkestar iz Milana, nezavisan od operskog, koji neguje drugi, simfonijski repertoar, beleži nastupe sa najvećim svetskim dirigentima, počev od osnivača Klaudia Abada, do Rikarda Mutija, Lorina Mazela, Danijela Barenbojma i danas, Danijela Hardinga. Orkestar je zabeležio preko 500 nastupa van matične kuće. Verovatno su neki od njih bili „odrađeni”, „prosvirani” i nezapamćeni, kako se to događa svim orkestrima sveta, čemu smo i mi počesto svedoci.

Beogradski nastup, međutim, bio je za Italijane pravi festivalski, svirali su sa velikim zalaganjem, sa strašću i „sa dušom”. Toplinu orkestru daju pre svega violine svojom mediteranskom kantabilnošću, koja ne manjka u svim dinamičkim vrednostima, posebno je izražajna u najtišim.

Koncert je počeo deonicom violončela koja posebno fascinira, a kojom započinje uvertira za operu „Viljem Tel” Đ. Rosinija. Bio je to simboličan uvod za kraj ovogodišnjeg Čelo festa. Međutim, uvertira ima i svoj popularni završetak, kada u marševskom i duvačkom sjaju protutnji u galopu ispred slušalaca. Popularni, vrlo virtuozno i u duvačima besprekorno izveden „konjički kas” ponovljen je i na „bis”.

Danijel Harding ima umerene pokrete, ne „ruši” se u orkestar, ne gestikulira preterano, a ipak mu je dirigentski štapić ispao usred uvertire!

Od mlade nemačke violončelistkinje ovenčane pobedama na najvećim svetskim konkursima, očekivali smo baš to: pobednički stav i ubedljivu svirku.

Mari-Elizabet Heker (24) je Šumanov Koncert u a molu svirala tako nežno i suptilno, lirizujući svaki ton i svaku frazu, da do celine nije dospela, a takva interpretacija uslovila je sve sama pijanisima u pratnji orkestra. Bojimo se da je u svim redovima „Sava centra” publika nije najbolje ili nikako čula.

Njeno izvođenje Šumanovog koncerta, u kome ima mnogo gustog tkanja, dramatike i finih harmonskih prelaza, koliko god bilo nesumnjivo tehnički doterano, zvučalo je neubedljivo i bez ličnog pečata. A rođena je, kao i Šuman, u Cvikau (Nemačka)!

Popularna Foreova Elegija, koju kod nas sviraju takoreći svi čelisti, u orkestarskoj verziji zvučala je lepo i umiveno, ne i uzbudljivo.

Orkestar je svoje umeće i želju za dobrom komunikacijom sa beogradskom publikom iskazao u Dvoržakovoj „Simfoniji iz Novog sveta” u e molu.

Ponovo deonica violončela u punom sjaju, ali posebno solistički nastupi u drugom stavu, fraziranje na mediteranski način, na koji slovenska muzika zvuči romantičnije. Velike dinamičke gradacije, odličan duvački korpus i nepreterivanje u tempima i forteu krasili su interpretaciju Danijela Hardinga.

Nije bilo „odrađeno” već doživljeno.