Bez diplomatskih rukavica

U očigledno grozničavoj potrebi da se javnosti u Srbiji "otvore oči", ambasadori Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije su, posle obilaska nekih beogradskih redakcija, upali (samopozvano?) i u nedeljnu, veoma gledanu emisiju televizije B92 (Utisak nedelje).

Zarad osnovnog cilja, a kako bi izbegli situaciju da se, kad je koncept ove emisije u pitanju, ponašaju kao slonovi u staklarskoj radnji, pristali su da na kraju plate mali ceh: strpljivo su odslušali "pozdrave gostima" i jetke otpozdrave televizijskih gledalaca, pa čak i da se sami, poput jednog (i nezaobilaznog) Batića, izjasne šta je na njih minulih dana ostavilo najjači utisak.

Njihov glavni posao bio je, inače, da, direktno i nedvosmisleno, saopšte kako Srbija definitivno ostaje bez Kosova. Ništa neočekivano sa te adrese.

U pokušaju, međutim, da se pribavi (problematični) legitimitet za čistu hajdučiju, baratalo se (apsurdnom) tezom (džentlmeni su rizikovali, pritom, da ih neke naše vatreno angažovane dame optuže za plagijat) – ključni argument – da je Kosovo izgubio Milošević. Kao da je reč o partiji pokera sa tako krupnim ulogom i naknadnim kažnjavanjem (nove, demokratske i suverene) Srbije.

U tom kontekstu se očigledno smišljeno potiskuje činjenica da je Milošević, iako priteran uza zid, onog tragičnog leta ′99. imao u rukama dokument Saveta bezbednosti (rezolucija 1244) u kojem se, uvođenjem protektorata UN, ne kida suverenitet (tadašnje) Savezne Republike Jugoslavije – pravo koje je potom preneto na državnu zajednicu Srbija i Crna Gora i, konačno, na samu Srbiju.

Iako su ambasadorske poslanice formalno upućene građanima Srbije, one su, čini se, prevashodno bile adresovane njenim političkim liderima.

Kad je o građanima reč, oni su i bez takvih poruka očigledno veoma realni. Znaju da sila boga ne moli, ali ne bi da ih neko tera da toj sili još aplaudiraju.

O njihovoj realnosti govore, uostalom, ankete: upadljiv raskorak, kad je reč o sudbini Kosova, između onoga što bi želeli i strahova da će "biti ono što (pravno i istorijski) ne može biti".

Što se srpskih lidera tiče, oni su, ionako, i bez dodatnih muka na koje ih ambasadorski dvojac stavlja, prepuštajući im navodno pravo izbora, u ovom času dramatično suočeni sa sudbinom kao tamnim vilajetom: nijedan mogući potez nije bez (ozbiljnih) posledica. Pritom, oni danas moraju da povlače poteze misleći i na sutra, imajući onu andrićevsku opomenu da će ovo danas jednom biti juče.

Ulazak ambasadorskog dvojca, sa jasno podeljenim ulogama – da Amerikanac govori o atlantskim, a Englez o evropskim integracijama – motivisan je, očigledno, činjenicom da realizacija scenarija o nezavisnosti Kosova (američki rukopis, engleska asistencija), u kojem je sve i do tančina predviđeno (čak i to kako da se, uz pomoć Venecijanske komisije izvede operacija sa ustavom Srbije!) ne ide baš sasvim glatko ni u samoj evropskoj familiji.

To je pokazalo nedavno "testiranje" u Bremenu. Zvanično saopštenje sa sastanka šefova diplomatije dvadeset sedmorice govori, istina, o demonstrativnoj saglasnosti kad je reč o statusu Kosova. Takva formulacija nije, međutim, uspela da prikrije stvarnu neslogu kad je reč o odnosu prema Ahtisariju: veoma kritični prema njegovom predlogu bili su Grčka, Slovačka i Rumunija, a očigledno rezervisana bila je čak i Slovenija.

Dodatna je to nevolja za Nemce koji su u polugodišnji mandat "vladavine" Evropskom unijom ušli sa naglašenim ambicijama da zaleče "rane" koje su familiji donele deobe zbog rata u Iraku i evropskog ustava; i za Solanu i Oli Rena, koji je upozorio evropske lidere da ceh eventaulnog kraha projekta sa nezavisnim Kosovom "ne bi platili ni Rusi ni Amerikanci nego mi Evropljani".