Budžetska neodgovornost

Pre neki dan na ovom mestu pohvalismo, umereno i sa sumnjom, ideju države oličene u ministru Rasimu Ljajiću, što će prema poslodavcima i vlasnicima firmi, koji imaju pare, a neće da plaćaju zarade i doprinose, pokretati krivične prijave i da će neki možda „zaglaviti” u zatvoru. I, gotovo stidljivo upitasmo – da li će takva odgovornost za neispunjavanje zakonskih obaveza, čisto iz moralnih razloga, „zakačiti” i ministra finansija od čije ažurnosti i veštine vođenja javnih finansija najviše zavise svi ostali – od vrha do dna ekonomske piramide.

Od ideje do realizacije, bar kod nas, najčešće ne bude ništa, ali od ovog nauma, ministar Ljajić treba, već koliko sutra, javno da odustane, bar u svoje ime, ako ne može ispred institucije, kakav je Socijalno-ekonomski savet. Iz sasvim prostog razloga – što ministar finansija, kako juče doznadosmo sa naših stranica, ne može po Zakonu o budžetskom sistemu biti odgovoran za kasu koja mu je poverena. Sve, dakle, može, ali i – ne mora.

Ako je to tako, nameće se pitanje da li je slučajno što Srbija u tako važnom resoru, kao što je Ministarstvo finansija, nema starešine, već to uz premijersku funkciju obavlja Mirko Cvetković uz sasluženje državnih sekretara i ostalih činovnika, koji po hijerarhiji ne mogu biti odgovorni za ono što (ne)učine za „zdravlje” državne kase? Možda o tome, u času kada je pokrenuta rekonstrukcija vlade pre stotinak dana, niko nije razmišljao, a još manje računao da za rad tog kabineta niko ne može biti odgovoran, tek budžetska (ne)odgovornost počinje da se uočava i golim okom.

Prema poslednjim podacima, budžetski deficit države Srbije u prvom polugođu, o čemu je „Politika” takođe pisala, iznosi 71,7 milijardi dinara. Prema budžetskoj dinamici, prilivi i odlivi, srazmera 45 prema 55 odsto, prvo polugođe u odnosu na drugo i sve ostalo – granice su koje su i pored Zakona o budžetskoj odgovornosti, poprilično probijene. Kolika će ta breša biti, za sada niko ne zna, a još manje iz kojih izvora će je popuniti. Ali, bez pozivanja na nekakvu odgovornost. To u ovom slučaju nije moguće, a još je manje i uputno tražiti. Ima li izlaza?

Ima. Ako ministar finansija ne može da odgovara za ono što mu je po prirodi posla dato, ostaje nam, kao poslednja nada, da, recimo, MMF kome smo obećali da ćemo poštovati zakone i pravila budžetske odgovornosti, javno saopšti da smo država koja ne drži do reči i da ćemo u trošenju onoga što nemamo, ne samo sebi, već i drugima, poveriocima, na primer, napraviti grdne probleme.

Srbiji su pre sedam-osam godina Pariski i Londonski klubovi oprostili dve trećine dugova. Više neće, jer imaju preča posla – Grčku, Irsku, Portugaliju, a možda i Španiju, Italiju… Da li je moguće da niko u vladi ne čita novine i ne zna šta se u Evropi dešava i da će pitanje naše budžetske (ne)odgovornosti već na jesen možda postati nesaglediv problem, ne samo zbog rebalansa, već iz prostog razloga što trošenje nezarađenog i zaduživanje moraju jednom stati, a mi se suočiti sa – bankrotom.