Kako prepoznati Leonarda

U knjizi „Životi slavnih slikara, skulptora i arhitekata” (1550) Đorđo Vazari piše da moderna epoha u umetnosti počinje s Leonardom da Vinčijem (1452-1519). Za preobražaj umetnosti nije bilo dovoljno tehničko majstorstvo. Bio je potreban poseban dar, ingenium, moć stvaranja božanske tvari (unacosadivina). Vazarijev opis Leonardovog slikarstva izraz je renesansne kulture koja je verovala da postoji analogija Boga i umetnika. Leonardo je, prema Vazariju, prvi božanski umetnik (divinoartista), sposoban da kreira život. Kao otac moderne, kao prvi umetnik koji je prešao put transformacije – ne prema sličnosti, već prema životnosti – Leonardo da Vinči podario je svojim figurama pokret duše. „Postoje dva zadatka slikarstva – predstaviti čoveka i pokret njegove duše. Prvo je lako, drugo teško”. Ove Leonardove reči najbolje objašnjavaju suštinu njegovog slikarstva.

Kada je 1481. u Firenci započeo oltarsku sliku „Poklonjenje mudraca”, Leonardo je bio usredsređen kao niko pre na energiju figuraipokrete duše, motidell’anima, kako je pisao. Perspektivna studija za sliku prikazuje gustu mrežu konstrukcionih linija koje ukazuju na značaj geometrije u renesansnom i ranom Leonardovom slikarstvu. Međutim, na slici odustaje od perspektivne logike i posvećuje se kreiranju prostora od ljudskih figura. Zato ova slika suštinski označava početak visoke renesanse, iako ova finalna faza renesanse pripada prvoj deceniji 16. veka. Više od dve decenije biće potrebno da slikari razumeju ono što je Leonardo ovom slikom ponudio. Leonardo je zaveštao koncept slikarstva koje ne počiva na kopiranju, već na rekreiranju, ponovnom stvaranju supstanci vidljivog sveta – materije, vazduha i svetla.

Proces stvaranja slike za Leonarda bio je intelektualan i kontemplativan – njegovi savremenici beleže da je tokom stvaranja „Tajne večere” (1495) u Milanu provodio dane u razmišljanju. Na ovoj fresci dosegao je potpunu ravnotežu sadržaja i forme, slikanog prostora i oblika, izraza i gestova koji su emanacija duhovnog bića u figurama Hrista i apostola.

Na „Bogorodici među stenama” (1483, 1495) harmonija koja osvaja forme je poput muzike, koja je sestra slikarstvu, kako je pisao. Poze figura su zapravo stanje postojanja koje proizlazi ne iz pokreta tela, već iz stanja duha. Pokret figure proističe, kako je pisao, iz energije koju je zvao virtuspirituale. To je kosmička moć duše, nevidljivi duhovni pokret koji aktivira materijalne pokrete mišića. Na taj način slikarstvo postaje filozofska spekulacija.

Leonardo jeste bio sistematski mislilac i naučnik, ali je njegovo poimanje sveta uvek estetski motivisano. Pejzaži na slikama „Bogorodica sa Hristom i svetom Anom” (1498, 1508) i na portretu „Mona Lize” (1503) nastali su nakon brižljivog proučavanja i razumevanja mikrokosmosa. Međutim, njegova empirijska opservacija uvek je sintetička imaginacija. On jeste prikazivao određene geološke formacije u dolini reke Arno, ali je uvek rekreirao prirodu i stvarao svoj posebni idealni univerzum.

Na ovim slikama Leonardo je otkrio sfumato. Meka izmaglica koja nije topila formu, već stvarala finu koprenu što je pojačavala intelektualno i čulno zadovoljstvo posmatrača, postala je gotovo opipljiva aria – u renesansi metafora stvaranja, vrsta umetničkog stila, načina na koji umetnik daje životnost svom delu. Leonardovi sledbenici pokušavali su da je dosegnu, bezuspešno. Kao i integrisanost strukture, mobilnost linija, teksturu boje koja je neodvojiva od atmosfere, harmoniju svih elemenata, duhovnu i intelektualnu produbljenost, dramski potencijal oltarske slike i njene komunikacije sa vernikom.

Sačuvanih 5300 stranica Leonardovih zapisa o slikarstvu ne pomaže u rekonstrukciji njegovog privatnog lika. Vazari je pisao da je bio lep, darežljiv, izuzetan u konverzaciji... Leonardova kontrola sopstvenih osećanja sprečava ozbiljan zaključak na temu njegovog karaktera. Njegova ličnost bila je podjednako neobična njegovim savremenicima kao i nama danas. Od Frojda naovamo, generacije naučnika pokušavaju da proniknu u njegovu personalnost, ugrađujući u nju odlike vlastitog vremena i vlastite duše. U stalnoj potrazi za „savršenstvom nad savršenstvima i izuzetnošću nad izuzetnostima”, kako je zapisao Vazari, ostao je, suštinski, nedokučiv. Kada je izložio jednu nedovršenu sliku 1501. u Firenci, ljudi su je danima pohodili, radujući se što mogu videti nešto jedno zemaljsko i božansko. I danas je tako.

Kada stručnjaci otkriju sliku koja mu se može pripisati, onda, naravno, pribegavaju svim znanjima i podršci tehnologije. Tek nakon brižljivog izučavanja pristupa se, kao u slučaju slike Salvator Mundi, pozitivnoj atribuciji. Ekspertiza je neophodna, ali, ako nema pokreta duše,nije uputna. Motidell’anima otkrivaju Leonarda.

*Autorka je vanredni profesor na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, na predmetu Evropska umetnost novog veka