Druge boje, isti mrak

Kako nas daleka i skorašnja istorija uči, svi društveni sistemi, na raznim nivoima, padaju u istu zamku – zamku savršenosti – ne postojanja potrebe za kontrolom i unapređenjem. Strah od promene.

Da bi se sistem promenio mora da postoji promena iznutra, jer je skoro svaki sistem otporan na promenu spolja. Ali, prvo se mora znati šta je to što ne valja.

Mogao bih slobodno reći da sam imao sreće u životu. Kao dete, koje je većinu života provelo u četiri države a nije napustilo svoje rodno mesto, imao sam dosta vremena da kroz rad upoznam jedan sistem u kome sam živeo.

Kao mlada osoba, na postdiplomskim studijama u SAD, imam priliku da kroz rad spoznam i ovdašnji sistem. Kao čovek, koji želi jednog dana postati profesor, imam veoma veliku brigu za sistem visokog obrazovanja. Jedina „industrija“ koja pravi ljude, a ne predmete. Jedina „industrija“ koja je, radeći danas, direktno odgovorna za sve ono što će se desiti sutra.

Ne postoji sistem visokog obrazovanja na svetu koji trenutno nije u krizi. Ne postoji sistem visokog obrazovanja na svetu koji trenutno ne prolazi kroz neku vrstu reforme. Dva meni bliska primera.

Pođimo od Srbije. Sistem visokog obrazovanja koji je zamišljen kao filter i osnova stvaranja naučne, ekonomske i političke elite. Sistem koji je jako zavistan o državnom finansiranju, uz veliki procenat finansiranih studenata. Sistem u neprestanom nedostatku finansijskih sredstava. Sistem baziran na širokom, uglavnom gimnazijskom obrazovanju. Sistem koji nudi specijalizaciju u određenoj oblasti sa fokusom na direktno vezane discipline, time idući više u dubinu nego u širinu. Sistem koji ima malo naučnih razvojnih potencijala. Sistem u kome se predavački kadar retko ocenjuje i u kome student nema velikog uticaja. Student je broj indeksa.
Odlike – solidna ponuda osnovnog akademskog obrazovanja, nedostatak naučnog razvoja, nedovoljan broj stručnih predavača, predugo studiranje, sve veći broj studenata, veliki odliv najboljih studenata i njihov otežan povratak iz inostranstva. Posledica – obaranje kvaliteta osnovnog akademskog obrazovanja.

Dođimo do SAD. Sistem zamišljen kao osnova industrijskog sistema, koji funkcioniše po principu korporacije. Sistem finansiranja veoma nezavistan od države, baziran na plaćanju od strane studenata/roditelja i finansiranju od strane industrije. Sistem sa dosta finansijskih sredstava uz veoma izraženo potenciranje na odnosu ekonomski troškovi/koristi.

Sistem koji delimično pokriva široko obrazovanje, propušteno na nižim nivoima obrazovanja. Sistem koji ne nudi preveliku specijalizaciju, time često idući u širinu a ne u dubinu. Sistem u kome se predavački kadar često ocenjuje i u kome studenti imaju veliki uticaj. Student je mušterija.

Odlike – Mentalitet supermarketa (daj mi diplomu koju sam platio), značajan naučni razvoj, veći broj stručnih predavača, sve veći broj studenata, većina studenata na postdiplomskim studijama je iz inostranstva. Posledica – obaranje kvaliteta osnovnog akademskog obrazovanja.

Kao što se da primetiti, i jedan i drugi sistem, ma kako bili različiti, imaju isti problem – obaranje kvaliteta osnovnog akademskog obrazovanja.

I jedan i drugi sistem su bazirani na idejama i metodama postindustrijalizma od pre 50 godinama. Neprilagođeni novim socijalnim okolnostima, načinima razmišljanja.

I postavlja se pitanje – šta raditi? Oba sistema su veoma inertni. Promene spolja ne trpe. Promene iznutra su spore. Promene su potrebne još od osnovnog obrazovanja. Promene su potrebne u administraciji. Promene su potrebne u programu.

U svakom slučaju, treba učiti od drugih. Niko nije najpametniji i najgore je misliti da nema potrebe za promenom.

Srbi treba da uče od Amerikanaca, kao i što Amerikanci treba da uče od Srba. Možda Univerzitetima u Srbiji treba malo više saradnje sa industrijom. Možda Univerzitetima u Americi treba određen procenat studenata finansiranih od strane države.

U svako slučaju, promene dolaze. Sa nama ili bez nas. Samo, sada smo svi mi odgovorni za te promene i našu budućnost.