Čuvajmo tabloide, trebaće nam

Najinteresantnije u javnim zbivanjima leži u stalnom preplitanju događanja koji stižu jedan drugi. To može biti – i jeste – predmet manipulisanja. Uočljiva je, recimo, istovremenost ubistva Gadafijevih unuka sa stvarnom ili režiranom likvidacijom Osame bin Ladena.

Ali svakako da objavljivanje rezultata crnogorskog popisa koji prete novim žarištem sukoba, nije namerno koordinisano sa britanskim napadima na medijskog tajkuna Mardoka.

Upravo zato, u želji da sprečim da budući građanski sukob u Crnoj Gori ne zamrači jednu važnu temu, postaviću Mardoka u centar interesovanja.

Naši mediji su temeljno preneli slučaj, ali za one „sa jeftinijim ulaznicama” da ukratko rezimiramo. Mardok je medijski gigant koji je svojim televizijama i tabloidima odlučivao nemalo izbora u Britaniji. Uticaj u SAD mu je takođe veliki. Bler je 1997. otišao kod Mardoka i dogovorio se o podršci za svoje izbore. Nešto slično se pre dve godine dogovorio sadašnji premijer Kameron sa svojom komšinicom iz sela, izvršnom direktorkom upravo ugašenog Mardokovog tabloida.

Izgleda, međutim, da su stranke ojačale. Pošto ih je sada tri u realnoj podeli vlasti u Britaniji, dvostranačje koje porađa dinamične sukobe, zamenjeno je tropartijskom igrom koju karakterišu podmukla događanja iza scene. Izgleda da su stranke odlučile da „preuzmu uređivačku politiku” u svoje ruke.

Čim je – makar i neiskazan – dogovor postignut, stranačke propagande su se simultano okomile na Mardoka. Britanci – cinični i otvoreni, što su zapravo sinonimi – to zovu „partijski topovi” (party guns) jasno saopštavajući da je medijski prostor bojno polje, a mediji oružje. Mardok je neko ko ima oružje, a ne poseduje „dozvolu za nošenje”, kao same stranke. Dakle, direktan je konkurent u borbi za moć. Osim toga, svi mu pamte kada je radio „za onog drugog”, što sigurno ne izaziva nežna osećanja. Ukratko, stranke su procenile da treba da likvidiraju jednog od partnera.

Mardok, naravno, nije neka cvećka i lako mu je sačiniti optužnicu. Tu su i odvratno prekopavanje po telefonima ubijene dece u terorističkom napadu na londonski metro, podmićivanje pa čak i ucenjivanje policije zarad zagledanja u dosijea, i koješta slično.

U britanskoj javnosti je omražen. Dakle, ako se donese odluka da se odstreli, gotov je.

Problem je u tome da li ovaj proces treba posmatrati sa zadovoljstvom?

Mislim da ne.

Prvi razlog je manje u centru pažnje srpske javnosti ali moramo da ga naglasimo. Anglo-amerikanci su sadašnji gospodari sveta i samim tim, „postavljači standarda”. Sprdali smo se sa „ljudskim pravima”, pa su nam ih uvalili. Mrzeli smo kapitalizam, a sada u njemu živimo. Dakle, ono što se dešava oko Mardoka može postati svetski standard.

Drugi razlog je jasan ali slabo prepoznat. Sloboda medija – makar i Mardokovih –ultimativni je ambijent demokratije. Bez njih je demokratija puki teror većine.

Jedan glodur ima običaj – donekle i u šali, a odnekle i objašnjavajući „tabloidizaciju” političkih dnevnika – da govori kako tabloidi otvaraju teme, ozbiljne novine ih suštinski analiziraju, a televizije samo prežvakavaju.

Makar i samo kao izvor skandala, tabloid je vitalno važna medijska pojava 20. veka. Mardok i njegovi možda treba da zaglave u zatvoru pošto su činili krivična dela, ali sloboda medija i pravo na zaštitu od bahatosti izabranih političara ne smeju time biti ugroženi.

Britanski parlament je zaslužan što je kroz osam vekova svog postojanja razvlastio monarha, što je, i to samo možda, bilo u interesu slobode čitavog čovečanstva.

Britanski parlament nam, kao mnogo puta u istoriji, preti da jednim presedanom postavi pravila budućeg života.

Ako mu to uspe, ozbiljno će ugroziti jedan od osnovnih stubova demokratije.

Profesor univerziteta