Ne samo političar i politički pisac

U tekstu „Novčanice kao (bizarni) odraz života” („Politika”, 15. jula), univerzitetski profesor Milan Božić se okomio na Slobodana Jovanovića zbog toga što se njegov lik nalazi na našoj najvrednijoj novčanici od 5.000 dinara. Tu okolnost on (posprdno) naziva „višnjom na šlagu”, jer na nju ukazuje posle prethodnog osporavanja nekih drugih rešenja na pojedinim novčanicama.

Razume se, može g. Božić da ima svoju lestvicu vrednosti kada je reč o ličnostima koje treba da budu na našim novčanicama, može, naravno, da osporava i rešenje sa Slobodanom Jovanovićem (mada to, koliko znam, do sada još niko nije javno učinio). Ali on ne može – i nema pravo – da u prilog svom stavu navodi netačnosti i proizvoljnosti. Proizvoljno je kada kaže da je S. Jovanović samo „srpski političar i politički pisac”. Po svom delu i delatnosti, on je mnogo više od toga.

Zar i g. Božića treba podsećati na to da je polovina Jovanovićevog ogromnog naučnog dela, koje ima trajnu vrednost, posvećena srpskoj istoriji 19. veka? (Doduše, on baš to dovodi u pitanje pozivajući se, bez navođenja ijednog imena, na „novije generacije istoričara” koji to „njegovo štivo” smatraju „zastarelim”.) Zar je g. Božić izgubio iz vida da je S. Jovanović bio i ostao prvorazredan ustavno-pravni pisac, teoretičar države i prava (njegova knjiga „O državi” ostala je do danas neprevaziđena), sociolog politike i religije, istoričar političkih doktrina, književni kritičar itd?

Zar nije mogao da uzme u obzir da je S. Jovanović bio predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor univerziteta (na kojem je i g. Božić danas profesor!), pokretač i urednik „Srpskog književnog glasnika”, jedan od utemeljivača Srpskog kulturnog kluba (koji nije bio šovinistički!), dekan Pravnog fakulteta u Beogradu i jedan od njegovih najistaknutijih profesora? Ako sve to nije znao, u šta mi je zaista teško da poverujem, g. Božić u tom slučaju nije uopšte smeo da u bilo kom kontekstu, pa ni u „novčanom”, govori o Slobodanu Jovanoviću. A ako je znao, onda nije mogao odsečno tvrditi da S. Jovanović „svakako nije nacionalna veličina”. Taj zaključak je izveo na sledeći manjkav način: „Sumanuta odluka komunističkih vlasti da ga osude na smrt u izgnanstvu iliti odsustvu, čini ga nevinom žrtvom, ali svakako ne nacionalnom veličinom”. Pre svega, nova komunistička vlast je osudila jednu već postojeću i neospornu nacionalnu veličinu, pa je svojom presudom nije mogla tek načiniti.

A zatim, g. Božić iznosi grubu neistinu, jer na procesu generalu Draži Mihailoviću 1946. godine Slobodan Jovanović nije bio osuđen na smrt (to ni komunistička vlast nije sebi dozvolila), nego je, prema presudi Vojnog veća Vrhovnog suda FNRJ, u tački devet, osuđen „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva”. Toliko radi istine, a ne radi opravdanja te sramne presude, koja je, srećom, nedavno ukinuta a Slobodan Jovanović sudski rehabilitovan.

Glavni argument g. Božića kojim osporava lik na novčanici od 5.000 dinara svodi se na to da je Slobodan Jovanović „naprosto gubitnik”. A zašto? Zato što je, veli ovaj čudni i zakasneli „ikonoborac”, bio „predsednik vlade u izgnanstvu koja je tamo i ostala jer je rat izgubila. Šta će gubitnik na najvećoj novčanici? Otkuda ova bizarnost?”

Ovde je g. Božić neprecizan i krajnje jednostran. Najpre, S. Jovanović nije bio sve vreme Drugog svetskog rata predsednik vlade u izgnanstvu, nije bio ni u trenutku kada je taj rat završen. Uz to, označiti ga kao gubitnika samo zbog toga što je neko vreme bio na čelu vlade koja je, po oceni g. Božića, izgubila rat (pri čemu je, baš zahvaljujući postojanju te „gubitničke” vlade u Londonu, na osnovu sporazuma Tito–Šubašić, održan međunarodno-pravni kontinuitet jugoslovenske države), to je sasvim jednostrano i zlonamerno, to je uistinu bizarno previđanje bogatog i raznovrsnog dela Slobodana Jovanovića kojim naša kultura i društvena nauka imaju sve razloge da se ponose. Uostalom, posmrtne ostatke takvog „gubitnika” današnja srpska država se sprema da uskoro prenese u Jovanovićevu otadžbinu i dostojno ih sahrani. Neće, valjda, i to biti još jedna od proizvoljnih odluka koje, kako na kraju svoga teksta reče g. Božić, „mogu proći jer nema politički svesne javnosti”?!

*Profesor univerziteta