Mladost majstora u osmoj deceniji

Ekskluzivno za „Politiku”

Roterdam – Tom Džons na džez manifestaciji? Pa, roterdamski „North Sea Jazz” bio je jedan od prvih evropskih džez festivala koji je otvorio vrata izvođačima popularne muzike, pravdajući to zaradom od karata i sponzora koja će se uložiti u angažovanje opskurnih džezera. Tako su koncertima na džez smotrama mogli da se „podiče”: Grejs Džons, Dejvid Boui, Ališa Kiz, „UB 40”, „R.E.M.”, ili „Deep Purple” – nekim organizatorima je odrednica „džez, bluz i srodni stilovi” dopuštala isuviše veliku slobodu!

Ali, Tom Džons nije iz prethodne priče, kao što tim festivala „North Sea Jazz”, sa direktorom Janom Vilemom Lojkensom na čelu, ipak vodi računa da iz „ne-džez” sveta odabere one koji zaista mogu da se smatraju „srodnim”. U slučaju legendarnog velškog pevača, radi se o reakciji na njegov poslednji album „Praise And Blame”, na kome dominiraju boje bluza.

U najvećoj sali kongresnog centra „Ahoj” probijao sam se kroz masu od 10.000 ljudi u taktu Džon Li Hukerovog bugija „Burning Hell”. Rif gitare rezao je vazduh, snažni glas ispunjavao prostor. Moćni, sirov početak koncerta predstavljao je promociju novog albuma: slušali smo još Džonsovu „Run On” i „Strange Things”, veliki hit Sestre Rozete Tarp iz 1945, koji se smatra jednom od pionirskih pesama rokenrola.

Prvu staru Tomovu pesmu u programu „I’ll Never Fall In Love Again” nekadašnje tinejdžerke u publici dočekale su prvim velikim vriskom. „Hot” aranžman legendarne džez teme „St. James Infirmary”, iz nedavne saradnje sa Džulsom Holandom, našao je pravo mesto na najvećem svetskom skupu džezera, kao poklon senima Luja Armstronga i Djuka Elingtona. Džons je evocirao i sećanje na davnu posetu Americi i opčinjenost kantri radovima Džerija Lija Luisa: vreme je bilo za „Green, Green Grass of Home” i „Detroit City” (Mel Tilis), a tinejdžerke su se sada zagrlile, njihale se i pevale.

Mrak na sceni je bila noć ostavljenog trubadura. Akustične gitare u frontu razlagale su melodiju u flamenko maniru. „Video sam svetlo te noći prolazeći pored njenog prozora”, meračio je Velšanin. Uzbuđenje je bilo na vrhuncu. Trenutak kasnije, bend je raspalio po pesmi „Delilah” u ritmu meksičkih marijača. Hor iz publike ih je pratio: „Moja Dilajla – zašto, Dilajla?” Truba je oružje njegove osvete.

„Mama Told Me Not To Come” je bio početak masovne žurke. Sako je otišao s prvim stihovima „You Can Leave Your Hat On” – i eto opet povoda za vrištanje! „It’s Not Unusual” je bio još jedan klasik iz šezdesetih za pevanje i ples, a „Hey Pocky Way” nova prilika da se pevač pohvali bogatstvom interesovanja i uticaja: bili smo na Kongo skveru, u gruvu Nju Orleans fankija sastava „The Meters”. Za kraj je, predvidljivo, ostavljen „Kiss”. Znajući da će Prins nekoliko sati kasnije nastupiti u susednoj dvorani, pomislio sam da bi baš bilo ludo da poseti kolegu koji je njegovoj pesmi žestoko produžio život. Ipak nije: da li zato što Tom Džons igra bolje od njega?

Festivalska satnica je bila surova: bisa nije bilo, a sledeći bend je već bio spreman. U mislima smo morali da postavimo „Seks bombu” i „Zapalimo kuću”, čekajući sledeći susret sa velikim majstorom. Biće ga, iako je prošle godine Tom ušao u osmu deceniju života, u njegovim očima blista večita mladost.

Vojislav Pantić