Srećko Hadžić: Moj otac misli dvesta na sat

Novi Sad – Živ je, zdrav je, bio je raspoložen za priču. Pošto nema bradu, bio mi je malo čudan isprva, ali je kasnije sve došlo na svoje mesto. Razgovarali smo o privatnim stvarima, ko se u familiji rodio, oženio, umro, prosto neke porodične stvari, koje ne bi trebalo da zanimaju širu javnost – kaže za „Politiku” u dvorištu porodične kuće u Novom Sadu Srećko Hadžić, sin haškog optuženika Gorana Hadžića, koga je porodica juče posetila u pritvorskoj jedinici Specijalnog suda.

Porodica se iz Beograda vratila petnaestak minuta pre dvanaest časova. Ratnog predsednika Vlade SAO Slavonija, Baranja i zapadni Srem i poslednjeg haškog begunca, pored sina Srećka posetili su supruga Živka i sestra Goranka, dok je kćerka Ivana ostala u Novom Sadu, jer je od velikog stresa prethodne večeri dobila visoku temperaturu.

– Ivana je u osmom mesecu trudnoće i za njeno zdravlje dobro što nije pošla, jer smo čekali više od dva sata, a i stotinu novinara je opkolilo kola. Otac se najviše raspitivao za njenog devetogodišnjeg sina, svog unuka koga nikada nije video. Mnogo je želeo i da obiđe baku Milenu, koja leži ovde kod kuće, potpuno senilna i nepokretna, ali mu je rečeno da je taj prvi zahtev odbijen. Ne znamo da li će od toga ipak biti nešto – kaže Srećko.

On dodaje da je jednočasovni susret porodice sa Goranom Hadžićem, prvi posle sedam godina, bio vrlo emotivan i pored toga što se odvijao u prisustvu dvojice policajaca. Sina je savetovao da obavezno završi pravni fakultet, koji je morao da prekine zbog nedostatka sredstava, da se za godinu-dve oženi i formira svoju porodicu, a suprugu i sestru kako da nastave da žive u novim okolnostima.

– Mislio je dvesta na sat i isto tako je brzo pričao – ističe Srećko, koji se ljuti na tvrdnje pojedinih političkih stranaka i medija da je njegov otac priprost čovek, magacioner... Kaže da je veoma ružno što ga tako o omalovažavaju i da je Goran Hadžić po obrazovanju diplomirani ekonomista.

Sestra Goranka, udata Meseldžija, koja živi u Starim Banovcima, odbacuje medijske spekulacije da njen brat ima vanbračnu suprugu i četvorogodišnju ćerku.

– Ne postoji druga porodica – kategorična je Goranka, koja ne želi da priča opširnije o tome. – Do Goranovog hapšenja je kad-tad moralo doći. Jedno poglavlje u našim životima je završeno, a mi najbolje znamo koliko je teško bilo. Policija nam je upadala u kuće sa puškama „na gotovs”, u martu sam ostala bez posla u JKP „Stan” samo zbog toga što sam njegova sestra. Tužila sam firmu, ali koga je briga što treba da vraćam pet-šest kredita – dodaje njegova sestra.

Hadžići se nadaju da će posle Goranovog izručenja Tribunalu za ratne zločine moći da nastave da žive kao sav običan svet – da mogu da nađu posao, da im se ukine zabrana odlaska u inostranstvo, da im kao porodici Ratka Mladića i drugih optuženika bude omogućeno da ga posećuju u Hagu. Zahvalni su brojnim rođacima i prijateljima koji su zvali i raspitivali se za njegovo zdravlje posle sedam godina skrivanja i ističu da im nisu potrebni nikakvi nemiri na ulicama.