Svašta se dešava…

Opet smo načinili „iznenađenje”. Oborili smo prognoze da će se čak i dugoročna svetska ekonomska kriza okončati pre nego što mi ispunimo poodavno preuzete obaveze prema Haškom tribunalu.

Ovakav ishod predstavlja korak napred za nas, pogotovu na putu ka EU. Ujedno, odslikava i korak nazad za međunarodnu zajednicu, jer se ispostavlja da je – u rešavanju glavnih izazova u poslednje tri godine – zaostala za zemljom koja „uvek kasni”.

Poređenje, priznajem, nije prikladno, ali služi kao potvrda da smo zabasali u doba u kome se „svašta dešava”. Pojedine velike sile su, na primer, počele da se žale kao da su sirotice, državni budžeti se predstavljaju kao prazniji od džepova ojađenih podanika koji protestuju na ulicama…

Krizno usijavanje je donekle rashlađeno dogovorom lidera EU da nizom mera ublaže grčke grčeve i tako pokažu da imaju snage za zajedničko političko delovanje, koje im je često nedostajalo. Berze su pozitivno reagovale na novi projekat, ali eksperti ocenjuju da vodeći ekonomski sistemi još nisu načisto do koje mere treba da se preurede.

Ređaju se upozorenja kakva su nekad davana samo posrnulim ili „uspavanim” ustrojstvima. SAD i EU kao da su jedna drugoj konkurisale u dekadenciji, tako da su odjednom zapretili i „evrogedon” dolargedon” (kovanice kojima se dve najvažnije valute povezuju sa Armagedonom, mitskim „krajem sveta), kaže britanski istoričar Timoti Garton Eš u „Gardijanu”. „Američki san” i evropska država blagostanja ne uspevaju da odole globalizaciji (iako je od njih potekla) u kojoj veću vitalnost pokazuju „nove sile” – proizlazi iz napisa uticajnog „Fajnenšel tajmsa”. Danas su industrijske sile zaduženije nego ikad u mirnodopskim okolnostima, pa je Kina (sa KP na čelu) najveći poverilac SAD i sve češći kupac evropskih dugova, računa „Zidojče cajtung”.

Preispitivanja podstiču i na drugačija razvrstavanja. Mislili smo da posle hladnog rata nastupa sukob civilizacija, a dobili smo sukob generacija, konstatovao je specijalista Dejvid Rotkof. Težu mu tezu podupire njegov zemljak Tomas Fridman koji u „Njujork tajmsu” izveštava da su demonstranti u Atini držali i transparent na kome je slika bebe i natpis: „Tata, na čijoj si strani bio kad su prodavali našu zemlju?”

Glavni izvor sukoba neće biti ni prezaduženost potomaka ni netrpeljivost među različitim kulturama, već – izneverena očekivanja srednje klase, predviđa u „Paisu”, takođe poznati, globalista Moises Naim. Taj sloj (s primanjima između 6.000 i 30.000 dolara godišnje) staviće na velike muke gotovo sve vlade: u novim silama prebrzo raste kao stalež da bi ustrojstva mogla da mu zadovolje modernizovane potrebe, a u klasičnim silama obrušiće se na vlasti pod kojima mu opada standard.

Da ne bude zabune: od klasičnog Zapada (na obe strane severnog Atlantika) ni danas niko nije moćniji niti za druge privlačniji. I kriza koju proživljava, prevashodno je njegovo delo. Zarad većeg profita uložio je u zemlje s jevtinijom radnom snagom koje su ga onda, jevtinijom robom, učinile nekonkurentnim, po tržišnim principima od kojih je odustao, uzimajući sebi za pravo da, kao predvodnik progresa, troši znatno, pa i preko svake mere, više nego što zarađuje…

Dok sam se pripremao da završim ovaj napis, stigla je vest koja je namah bacila u zasenak sve navedene nepredvidljivosti i može da odmeni sve moje planirane zaključke. Eksplozivni atentat u centru norveške prestonice i pucnjava nemilosrdnog pojedinca po podmlatku vladajućih laburista na obližnjem ostrvu, usmrtili su oko 100 uglavnom tinejdžera. Nisu potrebni konačni rezultati istrage da se osude ti zločini, verovatno najveći počinjeni nad nedužnima, gotovo istovremeno, na tlu primerno uređene Evrope. Dodatno su me uzbudile četiri originalne okolnosti.

Prvo, da je masakr počinjen u zemlji koja važi za jednu od najmirnijih i najmirotvornijih i da se u njoj dodeljuje Nobelova nagrada za mir. Drugo, da Norvežani istrajno održavaju bliske veze sa Srbima, prevazilazeći i strateške raskorake. Treće, da njihov premijer Jens Stoltenberg čuva lepa sećanja na Beograd (gde je kao sin poznatog nam diplomate) proveo deo detinjstva. Četvrto, da je on, za razliku od mnogih lidera, smogao snage da počiniocima masakra ne zapreti, već da im poruči da se ne zanose da su jači od vrednosti koje napadaju: „Ne možete da razorite ni nas, ni našu demokratiju, ni našu veru u bolji svet”…