Zagađenje i rešenje

Još 2001. godine Misija OEBS-a, tada u SRJ, započela je kampanju za izradu novog zakona o životnoj sredini i za formiranje resornog ministarstva. Kampanja je imala naziv "Zagađenje zahteva rešenje" i jedan od načina kojim su građani bili mobilisani da aktivno učestvuju bile su razglednice sa motivima iz Srbije. Pančevo je imalo svoju.


Četrnaesti novembar 2006. godine ostaće upamćen kao dan kada je u tom gradu, prvi put u mirnodopskim uslovima, sirenama označena hemijska opasnost. Možda će ovaj datum jednom postati dan borbe za očuvanje životne sredine u Srbiji, ali ove godine, tog dana, lokalna uprava poslala je očajnički signal da je stanje u ovom banatskom gradu na obodu Beograda – neodrživo. Petrohemijski kompleks zajedno sa postrojenjima za preradu nafte, od samog početka svog rada tiho truju Pančevce, ali to šezdesetih godina, pa i kasnije nije bilo pitanje o kome se raspravljalo. Industrijska zona je i onda i sada zapošljavala najveći broj radno sposobnih žitelja grada i okoline, pa je stepen tolerancije lokalnog stanovništva oduvek bio veoma visok, uprkos činjenici da je procenat dece koja ima astmu jedan od najviših u zemlji. Uostalom, ni dan-danas u Pančevu ne postoji ozbiljan nevladin sektor u oblasti zaštite životne sredine.

Postrojenja u južnoj industrijskoj zoni podignuta su na plodnoj banatskoj zemlji u neposrednoj blizini grada, potpuno zapostavljajući pogubno negativne efekte takvog rešenja, kako na stanovnike tako i na zemljoradnju, kvalitet zemljišta, vazduha i vode, ali i prirodu u celini. Pored toga što su postrojenja u velikoj meri već amortizovana, tehnologija prerade sasvim sigurno nije najnovija, a deo kompleksa je oštećen tokom bombardovanja, kvalitet sirove nafte često je neadekvatno nizak. Proces prerade, skladištenja i pretakanja nafte i njenih derivata obavlja se po zastarelim standardima, a tom prilikom emituju se nedopustivo velike količine zagađivača. U kombinaciji sa "višom silom", odnosno vremenskim uslovima, Pančevcima ostaje da puštaju sirenu.

S druge strane, nasleđe socijalističke privrede dovelo je do potpunog apsurda kada su u pitanju nadležnosti i odgovornosti institucija države, pokrajine i lokalne samouprave. Fabrike su u vlasništvu države, dakle država bi morala o njima da vodi računa. Upravljanje postrojenjima za preradu nafte vrši Ministarstvo za rudarstvo i energetiku, a petrohemijskim kompleksom, koji je sa naftnom industrijom povezan cevovodima, rukovodi Ministarstvo privrede. Nadzor nad tim postrojenjima vrši država, tj. uprava za životnu sredinu pri Ministarstvu za nauku i životnu sredinu. Po omnibus zakonu, to bi trebalo da radi Pokrajinski sekretarijat za zaštitu životne sredine i njihova inspekcija, ali to oni ne čine jer je za vreme prethodne vlade potpisan Memorandum između tadašnjeg Ministarstva za životnu sredinu i odgovarajućeg Pokrajinskog sekretarijata, o izuzimanju šest objekata sa teritorije autonomne pokrajine (u koje spadaju i dva u Pančevu) iz nadležnosti Vojvodine. Ali memorandum nije zakon i obaveza ostaje pokrajinska. Kontrolu voda i po omnibus zakonu vrši republika, odnosno Ministarstvo poljoprivrede i njegova uprava za vode. Dakle, država zagađuje, država kontroliše. Konačno, zagađenje se dešava "na lokalu", a lokalna inspekcija nema nadležnosti nad postrojenjima. Lokalna uprava angažuje svoju policiju i vatrogasce ako bi došlo do požara, ali se tu završava mogućnost intervencije lokalne izvršne vlasti. Opština može da meri i da upozorava, ali krivičnu prijavu može da podigne, istini za volju opštinski tužilac ali na zahtev, sada već ne više lokalnog već pokrajinskog, odnosno, kako u praksi vidimo, republičkog inspektora. Verovatno je zato u aprilu 2005. potpisan Protokol o saradnji na rešavanju pitanja u vezi sa životnom sredinom u Pančevu. Potpisnici su opština i fabrike iz južne industrijske zone, a Protokolom se zaklinju na saradnju i razmenu informacija.

Očigledan je haos u kome stradaju građani. Da bi se klupko raspetljalo, potrebno je uložiti ogromna sredstva u renoviranje i rehabilitaciju postrojenja. No, zbog promena vlada, nije bilo odgovarajuće političke rešenosti, jer je to proces koji košta i traje pa su oči uprte u neke nove vlasnike. Po zakonu o privatizaciji, onaj ko kupuje državnu imovinu, dužan je da sprovede sve mere zaštite životne sredine od trenutka sticanja vlasništva. Država, s druge strane, na sebe preuzima obavezu remedijacije svih šteta nastalih do trenutka prodaje. Zvuči dobro, ali ne funkcioniše uvek. Država proda fabriku, novi vlasnik preuzme obavezu uvođenja mera, ali država ne odradi svoj deo koji prethodi tim obavezama. Država neće sama sebe da tuži i sve je "lege artis", a stanje ostaje isto ili čak i gore.

Apsolutno je neophodno da se svi postojeći zakoni u potpunosti i krajnje efikasno sprovode. Potrebno je doneti nove i primeniti postojeće propise, ojačati i integrisati inspekcijske službe i insistirati na nezavisnom sudstvu. Građanska udruženja imaju presudnu ulogu u mobilizaciji svih u stalnom insistiranju da se zaštite, prema Ustavu, ljudska prava na zdrav život i zdravu životnu sredinu. Na taj način će se zajednička svest podići na kritični nivo koji će omogućiti punu pravnu zaštitu svakog pojedinca, slobodan pristup ekološkim informacijama i mogućnost učešća građana u procesu donošenja odluka. Drugim rečima, neophodno je jasno definisati nadležnosti, odgovornosti, obaveze i prava i striktno ih se pridržavati. Tako bi bar trebalo da bude u pravnoj državi.

Direktor Sektora za ekonomska pitanja i politiku životne sredine Misije OEBS-a u Srbiji (stavovi izraženi u ovom tekstu pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju nužno i stavove OEBS-a)